ŠURDILOVIĆ: PRVI FILMSKI SUSRETI 1966. BILI SU NAJISKRENIJI, NAJEMOTIVNIJI, MENI NAJLEPŠI

„To je bila 1966. godina, ljudi Božiji… Ljudi nemaju televizor u kući, a kamo li gde da gledaju živog glumca. Zato su Filmski susreti bili posebna atrakcija, i hvala Bogu, ostali su da žive i da se razvijaju i narednih godina“, priseća se fotograf Jovan Šurdilović Šurda, koji je od prvih Filmskih susreta u Nišu bio svedok svega što se dešavalo na festivalu i oko njega. Do danas je fotografisao svaki Festival glumačkih ostvarenja.

Predajom ključeva grada Niša, glumici Jelici Sretenović i dodelom nagrade za životno delo „Pavle Vuisić“, Svetlani Bojković ,u četvrtak su svečano otvoreni 52. Filmski susreti. Ovaj festival jedinstven je po tome što je posvećen upravo glumcu kao stvaraocu i umetniku. Ipak, pre pedeset i dve godine prvobitna zamisao je bila, da filmski festival u Nišu bude „Mala Pula“ objašnjava za Media i reform centar Jovan Šurdilović.

„Filmske susrete napravili su Stanko Tasić, direktor niškog „Slavica filma“ i Kosta Carina, jedan od direktora beogradskog „Morava filma“. Ideja Stanka Tasića bila je da napravi „Malu Pulu“, gde bi se reprizirali filmovi sa festivala u Puli. Ja sam bio na tom sastanku, kada je Kosta rekao: Stanko, ja mislim da to treba da bude jedinstven festival. Da na njemu glavnu ulogu imaju glumci, tako da to bude festival glumačkih ostvarenja, da on treba da bude posle Pule, ali pre Venecije, da imaju glumci jedan slobodan termin, kada mogu da dođu u Niš. Drugo, da to bude poslednja nedelja avgusta i prva nedelja septembra, zato što se svi vraćaju sa letovanja i Niš počinje da živi jednim drugim životom. Pun je grad, napunićemo pozornicu. Svi su se plašili da nećemo da imamo dovoljno publike na tim projekcijama. Međutim, desilo se obrnuto – da smo imali punu letnju pozirnicu“, priča nam Šurda.

Atmosfera i izgled grada, za vreme trajanja Filmskih susreta u to vreme, nije se mnogo razlikovala u odnosu na danas. Niš je bio oblepljen plakatima, imao je velike panoe na kojima je svaki film posebno reklamiran, s tim što su te panoe donosili iz Pule. Jovan kaže da je u publici, na festivalu, bilo svih slojeva stanovništva.

„Obični ljudi su bili željni da vide Milenu Dravić, da vide Oliveru Vučo… čuli su o njima, pričalo se o njima, čitali su o njima – ali ih nikada nisu videli. Uglavnom su svi političari prodefilovali kroz Filmske susrete. Od značajnijih filmskih stvaralaca dolazila je Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Ita Rina, naša najveća diva u Holivudu tada, onda francuski glumci… Recimo, na prvom festivalu nam je bio i američki reditelj Džordž Brejkston, koji je režirao film „Vojnik“, tako da od prvog festivala mi imamo goste iz međunarodnog filmskog stvaralaštva. Prvi Filmski susreti su bili najiskreniji, najemotivniji, meni najlepši, najdraži. Možda zato što su prvi, možda sam ja to drugačije gledao…“

Jedna od lepih uspomena za Jovana, takođe sa prvih Filmskih susreta, je trenutak kada je Bekim Fehmiju proglašen za najpopularnijeg glumca.

„Bekim Fehmiju je glumio u tri filma koja su prikazana na prvim Filmskim susretima. Glumio je u filmu „Roj“ Miće Popovića, „Vreme ljubavi“ Vlade Petrića i Nikole Rajčića i „Tople godine“ Dragoslava Lazića. Narod, gledaoci Filmskih susreta, odabrali su ga za najpopularnijeg glumca. On je sedeo u kafani „Knjaževac“ kad smo došli do njega da mu kažemo da je dobio prvu nagradu publike, na prvom festivalu. I kad smo mu to saopštili, on je hteo da zaplače kao malo dete. Nagrada je bio televizor. Ali ne televizor Elektronske industrije, nego Riz Zagreb, koji je imao svoje predstavništvo ovde u Nišu i on je na neki način hteo da podrži taj festival“.

Za Jovana je svaka godina imala neku specifičnost. Priča nam da su, na primer, deseti Filmski susreti počeli sa deset članova žirija i sve su bile žene, da je praksa od prvog festivala da predsednica žirija bude žena, što je ostalo i do danas.

„Možda je najinteresantnije i najglamuroznije bilo kada je otvoren hotel Ambasador za četvrte filmske susrete, kada su svi glumci bili smešteni u jednom prostoru, provodili su lepo vreme na terasi, sve je bilo novo, čisto i posebno lepo, a te godine iz Beograda je krenuo i karavan koji je sakupljao glumce, pa su oni svraćali u Paraćin, u Svetozarevo, da bi najzad došli u Niš, gde je dočekan karavan sa glumcima. Sada dolazi kad ko stigne, čime stigne i nema posebnog dočeka za glumce“.

Ove godine publici se na otvaranju poklonilo pedeset glumaca. Pored zvaničnih nagrada „Carica Teodora“ i „Car Konstantin“ koje se dodeljuju od 1969. za najbolju glavnu žensku i mušku ulogu, tu su nagrada „Pavle Vuisić“, ustanovljena 1994. za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem filmu (ova nagrada dodeljuje se umesto nagrade „Slavica“ koja je dodeljivana od 1981.) i gran pri festivala „Naisa“, koji je ustanovljen 1997. (pre toga je nosila ime „Ćele Kula“). Ove godine ustanovljena je i nezvanična nagrada „Milorad Mandić Manda“ za najkomičniju ulogu.

Jovan Šurdilović Šurda /foto: MRCN / B.R.

 

 

M.N.

izvor: mediareform.rs

foto: arhiva Narodnih novina, MRCN