SLAVIŠA LEKIĆ: MORBIDNI MANIPULATOR

Iako zvanično neće izaći na izbore, opoziciona propagandna maširenija već sada radi punom
parom, kako bi pokušala da održi svoju besciljnu ideju o bojkotu. Jedan od šrafova u ovoj
mašineriji jeste i dokumentarni film „Vladalac“, koji na morbidan način pokušava da pljune ne
samo na predsednika Srbije, već i na tešku borbu srpskog naroda u poslednje tri decenije. Autor
ovog filma, Slaviša Lekić, pokušao je da svoju propagandu prikrije zavesom objektivnosti.
Međutim, svima je jasno da su četiri sata filma „Vladalac“ proistekla iz Lekićevih ličnih
frustracija i besa koji oseća prema svome narodu. PRISMOTRA je detaljno analizirala Lekićevu
prošlost i njegovu opsesivnu mržnju.

Valja istaći da serijal „Vladalac“ obiluje neistinama, izvrnutom stvarnošću i sasvim
subjektivnom gledanju na savremeno doba. Dovoljno je navesti činjenicu da je u filmu
sagovornik Vesna Mališić (koja je posle poređenja srpske zastave u Crnoj Gori sa hrvatskom
zastavom u Srbiji izgubila svaki kredibilitet), da je NATO agresija nazvana „NATO
intervencijom“, a da je peti oktobar prikazan na pozitivan način (dok se o dvadesetom maju
2012. godine, kada se Srbija oslobodila vladavine DOS-a, govori kao o najgorem datumu u
novijoj srpskoj istoriji). U filmu su istaknuti i brojni citati za koje je u startu jasno da su
ismišljeni.

„Vladalac“ je šokirao gledaoce kada se pojavio, a poruka koju on šalje nije bila sasvim jasna.
Međutim, lik i delo njegovog autora pomažu da se shvati prava poenta ovog filma. Lekić je široj
javnosti najpoznatiji po svojim morbidnim tvitovima, koji se uglavnom tiču Srbije, srpskog
naroda i njegove vlasti. Lekić kao da oseća patološku mržnju prema svemu što je srpsko, pa tako
mnogi u Tviter zajedinici navode da je on tipičan primer autošoviniste (izraza koji je novinar
Zoran Ćirjaković osmislio da okarakteriše ličnosti koje bez ijednog razloga netrpeljivo gledaju
na svoj narod).

Lekić je pre godinu dana podneo ostavku na mestu predsednika NUNS, organizacije koja
posredstvom svoje vojvođanske branše (NDNV) već duže vreme radi na otcepljenju Vojvodine
od Srbije. Lekić je na čelu NUNS-a bio u istom vremenskom periodu kada je predsednik NDNV-a bio Nedim Sejdinović, dokazani separatista. Jasno je da su njih dvojica udruženim snagama
promovisali separatizam u Vojvodini.

Ovaj autošovinistički novinar je svoje prste upleo i u aktuelno pitanje Zakona o slobodi
veroispovesti u Crnoj Gori. Naime, Lekić je jedan od potpisnika sramnog Apela 88, dokumenta
koji je potpisalo još 87 „intelektualaca“ iz regiona. Mirni protesti pravoslavnih vernika u Crnoj
Gori se ovim apelom karakterišu kao „nasilni“, upire se prstom u Beograd kao direktnog krivca
za nestabilnu politiku i licemerno se poziva na dijalog dve strane. U pitanju je manipulativni
pokušaj da se aktivnosti SPC-a u Crnoj Gori omalovaže, a da se Zakon o slobodi veroispovesti
opravda. Interesantna je činjenica da se broj 88 u moderno doba koristi od strane neo-nacista kao
skraćenica za čuveni uzvik „Hajl Hitler“ (uzimajući u obzir da je slovo H osmo u abecedi), tako
da je to savršena simbolika za sve potpisnike ovog apela, uključujući i Lekića.
Za Lekića u Tviter zajedinici kruže priče i da ima problema sa alkoholom, a nije jasno koliko je
brakova imao u životu. Ove činjenice verovatno doprinose njegovoj patološkoj mržnji prema
Srbiji.

Važno je da se, prilikom gledanja filma „Vladalac“ ili u toku polemike o ovom serijalu, ima uvid
u sve navedene činjenice o Slaviši Lekiću. U pitanju je čovek koji iz mnogobrojnih razloga ne
želi dobro Srbiji i zato je pogodan za stvaranje lažne slike o našoj državi i njenoj skorijoj istoriji.
Kao takav, on se savršeno uklapa u opozicionu propagandnu mašineriju kojoj je samo cilj da
dođe na vlast.