Čuvar uspomena Caribrodskog kraja – Cvetko Ivanov

U tišini dimitrovgradskih sela, među brdima koja pamte vekove, Cvetko Ivanov već decenijama neumorno beleži istoriju svog kraja. Iako po struci inženjer tehnolog, Ivanov je poznat kao autor brojnih monografija o selima i rodoslovima caribrodskog područja, čovek koji je svoj život posvetio proučavanju korena, ljudi i njihovih priča.

Rođen 1949. godine u selu Borovo, mahala Barje, Ivanov je detinjstvo proveo okružen pričama starih ljudi o poreklu i tradiciji. Njegov interes za istoriju javio se rano, kada je kao dečak učestvovao u razgovorima odraslih dok su nizali duvan u letnjim večerima. „Često su govorili o onome što je bilo. Meni je to bilo zanimljivo i počeo sam da zapisujem“, priseća se Ivanov.

Nakon završetka Tehnološkog fakulteta u Skoplju, započeo je karijeru u pirotskoj fabrici „Tigar“, gde je radio do 1995. godine, da bi potom prešao u prosvetu i više od dve decenije predavao u Srednjoj stručnoj školi u Pirotu. Iako je većinu profesionalnog života proveo u industriji i učionici, njegova prava strast bila je istraživanje istorije i genealogije sela dimitrovgradskog kraja.

„Pisanje monografija nije posao koji donosi bogatstvo, ali donosi veliko zadovoljstvo – stalno ste u kontaktu s ljudima, otkrivate zaboravljene priče i čuvate uspomene od zaborava“, kaže Ivanov.

Ivanov je autor dvadeset četiri knjige – monografija sela, genealogija rodova, zbirki pesama i narodnih umotvorina. Posebno mesto zauzima knjiga „Vrtinci iz Grape, Rusimovci i Asanovci iz Poganova“, koja je doživela i drugo izdanje. Njegove zbirke poezije „Žive uspomene“ i „Zbirut’k“ svedoče o njegovoj emotivnoj vezi sa rodnim krajem, dok zbirka narodnih umotvorina „Dušata na Caribrodsko“ čuva duhovno nasleđe regiona. 2025. izdata je njegova 24. knjiga „Mazgoš“, u ediciji Narodne biblioteke „Detko Petrov“.

U izradi svake monografije, objašnjava, najpre fotografiše groblja i spomenike, zatim razgovara sa starijim meštanima, pretražuje arhive i matične knjige. „Na grobljima piše sve – datumi rođenja i smrti, imena podizalaca spomenika. To su najtačniji tragovi prošlosti“, ističe autor, koji zahvaljuje brojnim saradnicima, arhivima i institucijama iz Srbije i Bugarske na pomoći u njegovom radu.

Njegov trud nije prošao nezapaženo – dobitnik je Septembarske nagrade opštine Dimitrovgrad, kao i medalje „Ivan Vazov“ za doprinos proučavanju i očuvanju kulturne baštine. Predsednik je Udruženja građana „Burel“, kroz koje sa saradnicima nastavlja da promoviše lokalnu istoriju i tradiciju.

Iako bi mogao da uživa u penzionerskim danima, Ivanov i dalje neumorno radi. Trenutno se bavi istraživanjem demografskih promena u selima caribrodskog kraja. „Nekada je Borovo imalo 1.700 stanovnika, danas ih je dvadesetak. Neka sela su potpuno pusta. Želim da prikažem kako se menjao broj stanovnika kroz vekove, dok još ima onih koji se sećaju.“

Za Cvetka Ivanova svaka knjiga je putovanje – kroz vreme, ljude i zavičaj. „Kada čovek jednom uđe u taj svet, pisanje postaje opsesija“, kaže sa osmehom.

 „Zapisano ostaje. A to je najvažnije“.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Delča Gigov: Čuvar pozorišne scene Dimitrovgrada i inspiracija za generacije

Kada se govori o kulturnom životu Dimitrovgrada, ime Delče Gigova zauzima posebno mesto. Rođen 1959. godine u ovom gradu, Gigov je svoj život i karijeru posvetio pozorišnoj umetnosti, a njegov rad u amaterskom pozorištu „Hristo Botev“ ostavio je neizbrisiv trag u zajednici.

Njegova priča počinje krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina XX veka, kada je kao mlad glumac stupio na lokalnu pozorišnu scenu. Tokom decenija, odigrao je više od četrdeset uloga, pokazavši širok raspon talenta – od komedije do drame, od uloga za decu do ozbiljnih, teških likova za odraslu publiku. Njegova predanost i strast prema teatru prirodno su ga odvela do mesta rukovodioca amaterskog pozorišta, a 2004. godine preuzeo je vođstvo nad ansamblom „Hristo Botev“.

Pod njegovim rukovodstvom, pozorište je ne samo nastavilo tradiciju, već i postalo regionalni centar kulturnih dešavanja. Gigov je režirao brojne predstave, među kojima se posebno ističu „Večera budala“ i „Ožalošćena porodica“. Za ulogu Agatona u drugoj predstavi dobio je priznanje za najbolju mušku ulogu, dok je režija „Večere budala“ ansamblu donela nagradu na međuokružnoj smotri amaterskih pozorišta. Njegov rad je bio potvrda da i u manjim sredinama kultura može da cveta i da kvalitet ne zavisi isključivo od velikih gradova.

Gigov nije bio samo glumac i režiser; bio je i organizator i pokretač. Pod njegovim rukovodstvom, Dimitrovgrad je postao domaćin Balkan Teatar Festa, međunarodnog festivala koji okuplja ansamble iz Srbije i Bugarske. Festival je, osim što je promovisao lokalnu kulturu, omogućavao i razmenu iskustava među mladim glumcima i umetnicima sa Balkana. Posebno je bio posvećen radionicama i projektima za mlade, uključujući likovne, strip i lutkarske radionice, kako bi nova generacija umetnika mogla da uči od iskusnijih kolega i da nastavi kulturnu tradiciju grada.

Pozorište u Dimitrovgradu, pod njegovim rukovodstvom, ostalo je mesto gde se kultura održava živom i relevantnom. Grad koji se suočava sa demografskim padom i ograničenim resursima za umetnost, zahvaljujući Gigovu je i dalje imao prostor za kreativnost, druženje i edukaciju kroz scenske umetnosti. „Delča je bio ne samo umetnik, već i mentor i prijatelj. Svaka predstava koju je režirao ili u kojoj je glumio bila je prilika za zajednicu da se okupi i da uživa u umetnosti“, prisećaju se njegove kolege.

Njegov doprinos nije prošao nezapaženo. Godine 2019. pozorište „Hristo Botev“ dobilo je Sretenjski orden drugog stepena za izuzetne kulturne zasluge, a Gigov je prisustvovao ceremoniji u Beogradu u svojstvu rukovodioca ansambla. Ova nagrada nije bila samo priznanje za instituciju, već i za lični doprinos Delče Gigova koji je svojom energijom i posvećenošću podizao kvalitet predstava i očuvanje kulturnog nasleđa.

Preminuo je 2022. godine, ostavivši iza sebe bogatu kulturnu ostavštinu i primer kako jedna osoba, posvećena umetnosti, može oblikovati i inspirisati čitavu zajednicu. Njegov rad i danas odjekuje kroz pozorišne dvorane Dimitrovgrada i regiona, kroz priče o festivalima, nagradama i mladim ljudima koji su zahvaljujući njegovoj inicijativi prvi put stali na scenu.

Delča Gigov ostaje simbol strasti, kreativnosti i predanosti kulturnoj misiji – dokaz da i u malim sredinama umetnost može cvetati, a pojedinac može ostaviti trajni pečat. Dimitrovgrad ga pamti kao umetnika, režisera, mentora i prijatelja, a njegova priča inspiriše sve koji veruju da kultura živi dokle god ima onih koji su spremni da je čuvaju i unapređuju.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Detko Petrov — pisac koji je granice pretvarao u priče

U tišini sela Prtopopinci, nadomak Dimitrovgrada, 2. jula 1936. godine rođen je čovek koji će granicu učiniti svojom trajnom temom i inspiracijom. Detko Petrov, ime koje danas s ponosom nosi Narodna biblioteka u Dimitrovgradu, bio je pisac koji je život ljudi s jugoistočnih krajeva Jugoslavije pretočio u tople, dirljive i duboko ljudske priče.

Petrov je prve školske dane proveo u Dimitrovgradu, gimnaziju završio u Pirotu, a potom se otisnuo put Beograda, gde je diplomirao jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu. U tom gradu, u vremenu kada su književnost i prosveta bile stubovi društva, formirao je svoj pogled na svet — pogled učitelja, pripovedača i hroničara običnih ljudi.

Profesor koji je živeo među pričama

Od 1960. godine, Detko Petrov započinje svoj prosvetni rad u Sanskom Mostu. Tu će, više od decenije i po, predavati srednjoškolcima, upoznavajući različite sudbine, jezike i običaje — iskustva koja će kasnije utkati u svoje pripovetke. Krajem 1976. godine, sa porodicom se seli u Sarajevo, grad u kojem će provesti ostatak života i gde će 4. januara 1990. godine završiti svoje životno i književno putovanje.

Pisac granice i unutrašnjih pejzaža

Petrov nije bio pisac spektakla, već čovek koji je u malim mestima i običnim ljudima video duboke priče. Njegove zbirke priča, poput Granica (1972), Tihi suton Zabrđa (1974), Smiješak strica Radovana (1977) i Živjeti ispravno (1982), odišu jednostavnošću i iskrenošću — karakteristikama koje su ga približile čitaocima širom bivše Jugoslavije.

Romani Pucanj u Malom Vakufu (1985) i Krilate duše (1988) pokazali su njegovu sposobnost da iz kratke forme zakorači u složenije narativne strukture, dok su dečje knjige poput Tajne suncokreta (1985) i Dani velike pravde (1990) otkrile njegovu toplu, didaktičnu stranu.

Zbirka Jabuka kraj puta, objavljena 1982. godine i prevedena na bugarski jezik, svedočanstvo je o njegovom kulturološkom mostu između naroda s obe strane granice. Njegova dela su uvrštena i u prestižnu ediciju „Savremena književnost naroda i narodnosti Bosne i Hercegovine u 50 knjiga“, čime je dobio potvrdu književnog značaja i van lokalnog prostora.

Nasleđe koje traje

Iako je preminuo pre više od tri decenije, Detko Petrov i dalje živi kroz svoje knjige, ali i kroz ustanove koje nose njegovo ime. Narodna biblioteka „Detko Petrov“ u Dimitrovgradu čuva uspomenu na pisca koji je svetu pokazao da književnost može rasti i iz malih sredina. Njegovo ime danas simbolizuje vezu između kulture, identiteta i pripadnosti.

U Dimitrovgradu se redovno organizuju kulturni događaji posvećeni njegovom radu, a književnici i čitaoci ga pamte kao autora koji je „granice pretvorio u mostove“ — kako simbolične, tako i stvarne.

Pisac koji nas uči da živimo ispravno

U njegovim delima nećemo naći velike ideološke parole, već male istine o ljudima: o poštenju, o skromnosti, o borbi da se ostane čovek. U tom smislu, naslov jedne od njegovih zbirki — Živjeti ispravno — najbolje sažima njegovu životnu i književnu filozofiju.

Detko Petrov je bio pisac tihe snage. Njegove priče ne vrište, ali ostaju — poput mehura detinjstva koji ne puca, već se lagano diže prema svetlosti. I zato, svaka knjiga koja nosi njegovo ime, svaka stranica koju otvori novi čitalac, jeste još jedan dokaz da pravi pisci zaista nikada ne umiru.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Dimitar Ilijev – Skica (1950–2023): Umetnik koji je oblikovao Dimitrovgrad

Dimitar Ilijev – Skica, bio je jedan od najistaknutijih umetnika Dimitrovgrada i jugoistočne Srbije. Njegovo ime neraskidivo je povezano sa likovnom i kulturnom scenom ovog kraja, a njegov rad ostavio je neizbrisiv trag u istoriji umetnosti.

Rani život i obrazovanje

Rođen je 1950. godine u Dimitrovgradu, gde je završio osnovnu školu. Srednju umetničku školu pohađao je u Nišu, a potom je upisao Nacionalnu likovnu akademiju u Sofiji, odsek vajarstvo. Diplomirao je 1977. godine u klasi profesora Dimitra Daskalova, gde je stekao zvanje akademskog vajara, a potom i magistrirao.

Umetnički rad i doprinos

Ilijev je bio svestran umetnik – vajar, slikar, scenograf i pedagog. Njegova dela krase galerije, muzeje i privatne kolekcije širom sveta. Učestvovao je u više od 200 kolektivnih izložbi i imao tridesetak samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Njegova dela odlikuju se ekspresivnošću i dubokim emotivnim nabojem, često inspirisanim tradicijom i duhovnošću Balkana.

Pored umetničkog stvaralaštva, Ilijev je bio i dugogodišnji pedagog. Više od 20 godina radio je kao profesor likovne umetnosti u dimitrovgradskim školama, gde je obrazovao mnoge mlade talente. Njegovi učenici danas nastavljaju njegov rad, čuvajući i razvijajući umetničku tradiciju ovog kraja.

Kulturna scena Dimitrovgrada

Kao upravnik Galerije Centra za kulturu u Dimitrovgradu, Ilijev je organizovao oko 450 izložbi, čime je značajno doprinеo kulturnom životu grada. Njegova posvećenost kulturi i umetnosti učinila je galeriju mestom susreta umetnika i ljubitelja umetnosti.

Jedan od najvažnijih projekata koje je Ilijev pokrenuo bila je Međunarodna likovna kolonija „Poganovski manastir“, koja se održava u porti manastira Sveti Jovan Bogoslov u Poganovu blizu Dimitrovgrada. Ova kolonija okuplja umetnike iz različitih zemalja i jedan je od najznačajnijih kulturnih događaja u regionu.

Nagrade i priznanja

Ilijev je dobitnik brojnih nagrada i priznanja za svoj rad u oblasti likovne umetnosti. Među najistaknutijim je prestižna nagrada Ministarstva kulture Bugarske „Zlatni vek“, koja se dodeljuje za izuzetan doprinos kulturi. Takođe, bio je nosilac Septembarske nagrade Opštine Dimitrovgrad i plakete „Zlatno doba“ – „Zlatni pečat cara Simeona Velikog“, koju bugarsko ministarstvo kulture dodeljuje za doprinos razvoju bugarske kulture i nacionalnog identiteta.

Odlazak i nasleđe

Dimitar Ilijev preminuo je 3. oktobra 2023. godine, a sahranjen je dva dana kasnije u rodnom Dimitrovgradu. Njegovo nasleđe živi kroz brojna dela, izložbe i kulturne manifestacije koje je pokrenuo i organizovao, ostavljajući neizbrisiv trag u kulturnom životu Dimitrovgrada i šire.

Dimitar Ilijev je bio umetnik koji je svojim radom obogatio ne samo likovnu scenu Dimitrovgrada, već i šire kulturne prostore. Njegova posvećenost umetnosti, pedagoškom radu i organizaciji kulturnih manifestacija učinila ga je ključnom figurom u očuvanju i promociji kulturnog identiteta ovog kraja.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Elizabeta Georgiev: Priča o knjigama, deci i sceni

Rođena 1975. godine u Dimitrovgradu, Elizabeta Georgiev je svoje prve korake u svetu znanja napravila u selu Smilovci, a gimnaziju završila u rodnom gradu. Studije srpskog jezika sa južnoslovenskim jezicima upisala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirala, a potom i doktorirala sa temom „Bugarski izvori o čitalištima i bibliotekama do kraja Drugog svetskog rata“. Od 2000. do 2024. godine radila je u Narodnoj biblioteci „Detko Petrov“, gde je izgradila karijeru bibliotekara savetnika, a jedan od njenih velikih uspeha je stvaranje dečijeg odeljenja u biblioteci, u kome su realizovane brojne radionice i susreti sa pesnicima i piscima.

Njena svakodnevica prožeta je naučnim radom, književnim stvaralaštvom i prevođenjem. Autor je više od sedamdeset stručnih i naučnih radova, član je redakcije časopisa „Biblioteka“ u Sofiji, a piše i poeziju i prozu za decu i odrasle, na srpskom i bugarskom jeziku. Njeni radovi objavljuju se u časopisima „Koraci“, „Sveske“, „Bdenje“, „Ulaznica“, „Akt“, „Most“, „Пламък“ i mnogim drugim.

„Za decu sam obično samo Beti – veliko dete zaljubljeno u knjige koje se radije druži s decom i mladima nego s odraslima. Tako sam od dece naučila da pišem za decu, zbog dece počela da prevodim dečju književnost sa bugarskog na srpski i obrnuto, zbog dece sam naučila da volim knjigu na drugačiji, iskreniji, zanimljiviji način“, kaže Georgiev.

Književnost i prevodilaštvo

Njena ljubav prema reči ne poznaje granice. Pored pisanja i uređivanja časopisa, Elizabeta se bavi prevođenjem sa bugarskog na srpski i obrnuto, a takođe je i sudski prevodilac. Petnaest godina vodila je Pesničku radionicu pri Biblioteci „Detko Petrov“, iz koje je nastalo 17 zbornika literarnih i likovnih radova polaznika, a sama je uredila 75 knjiga u izdanju biblioteke.

U saradnji sa prijateljima iz pozorišta, Elizabeta piše i dramske tekstove za decu, koji su izvođeni u Dimitrovgradu, Nišu, Kraljevu i u Republici Bugarskoj. Takođe je autor i urednik dvojezičnih televizijskih emisija za decu „Klinci i hlapeta“ i „Poponajci“. Od 2020. godine uređuje časopis za decu i mlade „Farče“, koji objedinjuje srpski i bugarski jezik, a finansira ga Ministarstvo spoljnih poslova Bugarske.

Pozorište kao drugi dom

Prvi korak na sceni Elizabeta je napravila 2001. godine, igrajući lik Krtice u predstavi „Velike avanture malog Čipolina“. Godinu dana kasnije počinje sa pisanjem i režiranjem igrokaza, performansa i celovečernjih predstava za decu i mlade u saradnji sa Pozorištem „Hristo Botev“. Njena prva celovečernja predstava, „Čarobna soba“, izvedena je 2003. godine, a iste godine na sceni je odigrana i edukativna predstava „Zagrizi život“.

Sledi niz projekata i predstava koje su postale prepoznatljive po svojoj originalnosti, etno-principima i edukativnom karakteru: „Kafić Zavrzlama“ (2006), izvođen i na bugarskom jeziku kao „Кафе Шмекерия“, koja je osvojila gran pri na Međunarodnom dečjem festivalu „Лачени обувки“ u Berkovici; „Doživljaji Pričalice Brblјivković u zemlji Saniji“ (2007), koja je na Regionalnoj smotri amaterskih pozorišta u Lebanu osvojila drugo mesto; i „Razprodaja snova“ (2011), koja je proglašena za najbolju predstavu na Festivalu humora za decu u Lazarevcu i osvojila brojne nagrade u Srbiji i Bugarskoj.

Elizabeta je i autorka predstava koje obrađuju lokalni govor i tradiciju, poput „Smilovska sedenća“ (2004), „Caribrodžanje trču počasni krugove“ (2008) i „Ljubav na caribrodsći način“ (2009). Njene dramske kreacije osvajaju nagrade za najbolji originalni tekst, režiju, scenografiju i doprinos očuvanju jezika i kulture.

Pesnikinja u srcu

Njena poezija je intimna i filozofska, ali uvek sa detinjastom radoznalošću. U jednoj od svojih pesama zapisuje:

„O, dobra moja, stalno te pravim od svega,
A ti šuštiš, žuboriš, šapućeš,
Pa govoriš, brblјaš i vrištiš,
Zatim pripovedaš, divaniš, zboriš
I uvek slušaš onoga ko te voli.“

Za Elizabetu Georgiev knjiga nije samo knjiga – ona je svedok, učitelj i prijatelj. „Bibliotekar, pisac i prevodilac u meni se dopunjuju i moja knjiga sa dva lica polako raste. Želim da čuvam sećanja i da nastavim da pletem mreže u kojima bih hvatala što više reči“, kaže ona, osvetljavajući tako i svoju životnu filozofiju.

Autorska izdanja

Njeni radovi obuhvataju zbirke poezije i proze, dečje knjige: od „Putevima zornjače“ (2001), „Snovuljci“ (2005), preko „Ćošak iza ćoška“ (2019), do „Putokaz za snovotragače“ (2020) i „Чудесата на хартиено ветрило“ (2021). Svaka knjiga nosi pečat njene posvećenosti reči, deci i kulturi koja spaja dve zemlje i dva jezika.

Elizabeta Georgiev je, pre svega, most između generacija, jezika i umetnosti. Njena strast prema knjizi, sceni i deci čini je jedinstvenim glasom u kulturnom životu Dimitrovgrada, Srbije i Bugarske. Njena priča dokazuje da se svet može menjati rečima, a da svaka nova generacija može biti inspirisana ljubavlju prema umetnosti i znanju.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Metodi „Meta“ Petrov: Umetnost koja govori istinu

U srcu Dimitrovgrada, na mestu gde se granice spajaju, a kulture prepliću, živi uspomena na umetnika koji je umeo da nasmeje, zaboli i natera na razmišljanje – Metodi „Meta“ Petrov. Njegovo ime danas nosi gradska galerija, ali njegov duh lebdi i dalje, kroz karikature, stripove, akvarele i sećanja onih koji su ga poznavali. Bio je umetnik koji je crtao istinu, ma koliko ona bila neprijatna.

Od Željuše do sveta

Rođen 1920. godine u selu Željuša, nadomak Dimitrovgrada, Petrov je od detinjstva pokazivao da svet posmatra drugačije – kroz liniju, senku i ironiju. Iako mu je Drugi svetski rat prekinuo studije na Umetničkoj akademiji u Beogradu, rat mu nije mogao oduzeti talenat. U Sofiji, gde ga je zatekao vihor istorije, sa bratom Ivanom počinje da crta stripove koji će ubrzo osvojiti čitaoce. Njegov prvi strip, „Nemoj ga ubiti, Georg“, objavljen 1942. u dnevnom listu Večer, bio je pionirski potez u bugarskoj strip umetnosti.

Crtač koji nije ćutao

Posle rata, Petrov se okreće karikaturi – mediju u kojem pronalazi savršen balans između satire i estetike. Njegove oštre, ali uvek duhovite ilustracije izlazile su u Ostenu, Novoj Makedoniji i brojnim jugoslovenskim listovima. Njegov crtež je bio prepoznatljiv: jednostavan, a bogat značenjem; humorističan, a duboko kritičan.
Kada su ga život i politika odveli na Goli otok, nije prestao da stvara. Njegov umetnički duh nije poznavao okove – papir i olovka bili su njegovo oružje i utočište.

Povratak Dimitrovgradu – umetnost iz naroda i za narod

Šezdesetih godina, Metodi Petrov započinje dugogodišnju saradnju sa niškim izdavačem Bratstvo i dečijim listom Drugarče. Tamo nastaje čitav svet likova, među kojima je najpoznatiji Baj Onzi – običan čovek, Dimitrovgrađanin, sa svim svojim manama, dosetkama i životnim filozofijama. Strip o Baj Onziju izlazio je gotovo 35 godina i postao je omiljeni deo svakodnevne štampe, ogledalo vremena i društva.

Petrov je bio više od karikaturiste – bio je i akvarelista, grafičar, ilustrator, dizajner i scenograf. Njegovi ciklusi slika „Pored Jerme i Nišave“ i „Dimitrovgrad koji nestaje“ sačuvali su prizore starog grada i njegovu dušu od zaborava.

Galerija koja čuva duh umetnika

Svega dve godine pre smrti, 1993. godine učestvuje u osnivanju kolonije „Poganovski manastir”. Gradska galerija je osnovana iste godine kada je Petrov preminuo, a kasnije je ponela njegovo ime – „Metodi Meta Petrov“. Ona i danas stoji kao središte kulturnog života grada – mesto gde se organizuju izložbe, međunarodne likovne kolonije i susreti umetnika iz Srbije, Bugarske, Crne Gore, Rusije i drugih zemalja. Galerija ne čuva samo dela Metodi Petrova – ona čuva ideju da umetnost mora da komunicira, da postavlja pitanja i izaziva reakciju.

Svestranost i nasleđe

Tokom karijere, Petrov je ilustrovao više od četrdeset udžbenika na bugarskom jeziku, radio scenografije za pozorište „Hristo Botev“, a njegove karikature i stripovi nagrađivani su širom sveta – od Italije do Japana.

Njegovo stvaralaštvo sistematizovano je 2009. godine u albumu „Избрани комикси на Методи Петров“ (Odabrani stripovi Metodi Petrova), koji objedinjuje stripove od folklornih priča do ratnih saga, svedočanstvo o njegovoj umetničkoj zrelosti i humanističkoj misiji.

Umetnost kao ogledalo društva

Metodi Petrov je verovao da umetnost ne sme biti samo lepa – ona mora biti iskrena. Njegove karikature nisu bile samo crteži; one su bile komentari, protesti, satire i ljubavna pisma narodu iz kojeg je potekao.
I danas, posetioci galerije u Dimitrovgradu osećaju tu neposrednost njegovog izraza – taj osmeh koji skriva tugu, tu liniju koja razotkriva više od reči.

Umetnik iz malog mesta sa svetskom dušom

Metodi Meta Petrov ostaje simbol umetnika koji nije tražio slavu, već istinu. Iz jednog malog mesta, uspeo je da stvori delo koje prevazilazi granice jezika i vremena. Njegova priča podseća nas da umetnost nastaje tamo gde postoji hrabrost da se govori – čak i kada je to teško.U Dimitrovgradu, na raskršću kultura, ta hrabrost i danas živi u njegovim linijama.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Perica Donkov – Slikar tišine i skloništa

U svetu koji je prepun slika, ali lišen pogleda, umetnost Perice Donkova stoji kao tihi, postojani otok smisla. Njegove slike ne viču — one ćute. Ne objašnjavaju, već pozivaju. Ne traže da budu razumene, već doživljene. U trenutku kada vizuelni svet gubi dubinu, Donkov je vraća – sloj po sloj, potez po potez.

Koreni i put: od Mazgoša do akademske scene

Perica Donkov rođen je 1956. godine u selu Mazgoš, nadomak Dimitrovgrada. Taj mirni, planinski kraj, gde su granice i priroda u stalnom dijalogu, ostaće zauvek u njegovom senzibilitetu. U Beogradu je 1981. diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti, a već 1984. magistrirao kod profesora Radenka Miševića.Od ranih osamdesetih Donkov je deo beogradske likovne scene koja je, nakon burnih modernističkih eksperimenata sedamdesetih, tražila novi izraz — unutrašniji, misaoniji, lišen spoljašnje dekorativnosti. Bio je to trenutak preispitivanja u kojem su se mnogi umetnici vratili suštini materije i značenja slike.Danas, kao redovni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu i član Saveta Ogranka Srpske akademije nauka i umetnosti, Donkov ne samo da stvara, već oblikuje i nove generacije umetnika.

Umetnost neo-enformela: kada materija postane misao

Donkov se svrstava među najznačajnije predstavnike savremenog „neo-enformela“ — pravca koji polazi od geste i materije, a završava u filozofiji. Njegove slike retko imaju motive; one su same sebi pejzaž. Površina platna postaje polje meditacije, gde se svetlost, boja i materija stapaju u jedno iskustvo.Na njegovim platnima dominiraju crna, siva, srebrna i bela. Taj ograničeni kolorit stvara atmosferu ozbiljnosti, gotovo sakralnog prostora. Površine su napukle, slojevite, hrapave — kao da je svaka slika trag borbe sa samim sobom.„Ne interesuje me priča. Mene zanima prisustvo“, rekao je Donkov u jednom razgovoru.
I zaista, njegova dela nisu o nečemu, već su sama to nešto – materijalizovana meditacija o postojanju.

Slika kao sklonište

Kroz cikluse „Sklonište“, „Slepa vera“ i „Tačke oslonca“, Donkov istražuje prostor između tela i duha, svetla i tame, vere i sumnje. U središtu njegovog rada stoji čovek — ne prikazan, već naslućen. Kritičar Mileta Prodanović, u monografiji „Slika kao sklonište”, piše: „Donkov je umetnik koji sliku ne koristi kao sredstvo komunikacije, već kao prostor boravka. Njegove slike su mesta tišine, zakloništa za svest i pogled.“ U vremenu koje stalno traži objašnjenje, Donkov nudi ono što nedostaje — prostor bez reči, ali pun značenja. Njegove slike ne gledamo samo očima, već telom, disanjem, ćutanjem.

Karijera koja traje više od četiri decenije

Od svoje prve samostalne izložbe početkom osamdesetih, Donkov je izlagao više od trideset puta samostalno, dok iza sebe ima preko dve stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Njegov rad „Points of Support” (2013), izveden u tehnici akrilika, grafita i srebrnog pigmenta na natron-papiru monumentalnih dimenzija (480 x 300 cm), danas je deo zbirke Oktobarskog salona – najznačajnije državne kolekcije savremene umetnosti. Posebno značajna bila je izložba „Slepa vera” u beogradskoj Galeriji „Kuća legata” (2019), koja je za mnoge posetioce predstavljala svojevrsno iskustvo meditacije u prostoru. Za tu izložbu Donkov je dobio Politikinu nagradu „Vladislav Ribnikar” za najbolju izložbu godine.

Nagrade i priznanja: potvrda trajnosti

Donkov je dobitnik niza značajnih nagrada:

Studentska nagrada FLU (1980)

Srebrna medalja Univerziteta umetnosti (1981)

Nagrada Galerije „Nadežda Petrović” (1984)

Nagrada „Đorđe Krstić” (2001)

„Zlatna paleta ULUS-a” (2007)

Nagrada „Beli anđeo” (2007)

„Milan Konjović” (2010)

Gradska nagrada Niša „11. januar” (2010)

I konačno, najprestižnija – Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar” (2019)

Svaka od ovih nagrada ne govori samo o umetničkom kvalitetu, već i o retkoj istrajnosti — o umetniku koji, kroz decenije, ostaje dosledan sopstvenom jeziku.

Uloga profesora: nasleđe kroz znanje

Kao profesor slikarstva u Nišu, Donkov je poznat po svom tihom, ali čvrstom pristupu. Studente ne uči samo kako da slikaju, već kako da misle.
Njegova predavanja često započinju tišinom: „Pre nego što počneš da slikaš, moraš da čuješ šta ti platno govori”, zna reći.

Za mnoge mlade umetnike on je primer da umetnost nije samo stvar talenta, već i posvećenosti — i da se smisao slike ne meri njenom dopadljivošću, već dubinom iskustva koje nudi.

Između vere i umetnosti

Donkov ne krije da njegova umetnost ima duhovnu dimenziju, iako nije religijska u tradicionalnom smislu.

„Ne slikam Boga, ali slikam prostor u kojem bih voleo da Ga sretnem“, jednom je rekao.

U njegovim slikama svetlost se ne pojavljuje kao dekor, već kao znak prisutnosti. Njegova „slepa vera“ nije slepilo, već svesni izbor — verovati i kad nema dokaza, stvarati i kad je tišina najveća.

Značaj i nasleđe

Danas se Perica Donkov smatra jednim od stubova savremene srpske likovne umetnosti. Njegov rad je u javnim zbirkama, muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom zemlje.

No, možda je važnije od svega to što njegovo slikarstvo podseća da umetnost još uvek može biti – utočište.

„Umetnost nije bekstvo, nego povratak. Povratak sebi“, rekao je jednom prilikom.
I zaista — svaka slika Donkova deluje kao tiho podsećanje da, uprkos svemu, postoji prostor unutar nas koji je netaknut, čist, svetao…

Svetionik u tišini

U svetu prepunom vizuelne buke, Donkov stvara slike koje traže tišinu. U vremenu prolaznosti, on gradi trajanje. Njegovo slikarstvo ne zavodi efektima, već dubinom. Nije spektakl, već meditacija.

Kao što je Mileta Prodanović jednom zapisao:

„Donkov ne slika da bi nam nešto pokazao. On slika da bi nas pustio unutra.“

U toj unutrašnjosti, gde boja postaje disanje, a površina platna horizont misli, Perica Donkov ostaje ono što jeste — umetnik skloništa, slikar koji nas uči da ćutanje može biti najdublji oblik govora.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Slobodan Aleksić – doajen kulturnog života Dimitrovgrada

Slobodan Aleksić je ime koje u Dimitrovgradu odjekuje u svim kulturnim krugovima. Više od četiri decenije, on je bio stub pozorišta, mentor mladima i čuvar amaterskog i profesionalnog pozorišnog stvaralaštva. Njegov put počinje u rodnom gradu, gde završava osnovnu i srednju školu, da bi potom u Beogradu upisao studije ekonomije. Ali ljubav prema glumi bila je jača od naučnih formula – i odvela ga je na dramski studio pri Akademskom pozorištu i studije pantomime pri Domu omladine u Beogradu.

Već kao student Aleksić stupa na scenu Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu, a paralelno gradi iskustvo u Dečjem lutkarskom pozorištu „Pinokio“. Ovi rani angažmani oblikuju njegovu tehniku i ljubav prema različitim žanrovima – od klasične drame do lutkarskog teatra.

Vrativši se u Dimitrovgrad 1975. godine, Aleksić odmah po;inje aktivno da u;estvuje u radu amaterskog pozorišta „Hristo Botev“. Njegova energija i posvećenost brzo prerastaju u višegodišnji doprinos, kako kao glumca, tako i kao režisera. „Kultura u Dimitrovgradu se odvijala ciklično,“ priseća se Aleksić. „Bilo je perioda kada je pozorište bilo aktivnije, a nekada je to bilo Kulturno-umetničko društvo. Sve zavisi od sredstava, entuzijazma i ljudi koji rade.“

Od 1980. do 2001. godine Aleksić radi u Centru za kulturu kao referent za kulturu, praktično vodeći sve kulturne aktivnosti u gradu. U tom periodu, više od sto uloga i tridesetak režija svedoči o njegovoj neumornoj energiji i predanosti. Predstave koje je igrao i režirao izvođene su i na srpskom i na bugarskom jeziku, a njegova kreativnost i pedagoški rad obezbeđuju kontinuitet i kvalitet lokalne kulturne scene.

Krajem osamdesetih, Aleksić postaje član Pirotskog pozorišta, gde ostaje do penzionisanja. Od 2001. do 2005. godine, kao direktor Narodnog pozorišta u Pirotu, pokazuje viziju i organizacioni talenat, balansirajući profesionalne i amaterske aspekte teatra. Njegovo zalaganje za profesionalizaciju amaterskog pozorišta „Hristo Botev“ bilo je dalekosežno, iako izazovno: „Pokušavao sam nekoliko puta da pozorište preraste u profesionalno. Imao sam planove, elaborat, ali odgovora nije bilo. Dimitrovgrad se još boji profesionalizma, ali entuzijazam i talenat naših glumaca to nadoknađuju.“

Njegov doprinos prepoznat je brojnim nagradama – dvostruki je dobitnik nagrade „Joakim Vujić“, nosilac Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Zlatne maske Saveza amatera Srbije za ulogu Luke Lebana u kultnoj predstavi Profesionalac. Iza sebe ima i televizijske i filmske uloge, što pokazuje njegovu širinu i prilagodljivost različitim umetničkim medijima.

Aleksić ne krije svoje mišljenje o stanju kulture danas: „Kultura se često vidi samo pred izbore, i to nije dobro. Ona je bitan segment života. Ako je zaustavimo, teško se popravlja. Mi smo počeli od nule, i polako smo gradili pozorište koje je osvajalo nagrade i priznanja, i u Srbiji i u Bugarskoj.“

Veliki deo njegovog života bio je posvećen radu sa mladima. Gimnazija i lokalni profesori pružali su podršku, a Aleksić je kroz pozorište stvarao tri grupe glumaca – veterane, omladince i pionire. „Trebalo je raditi sa mladima profesionalno i kvalifikovano. Predstave su morale da prežive više sezona. Imali smo predstave koje su igrane deset godina – Profesionalac je primer takvog rada.“

Posebno mesto u njegovoj karijeri zauzima saradnja sa Aleksandrom „Sašom“ Zlatanovim, talentovanim glumcem koji je prerano napustio svet: „Saša je bio kompletan umetnik – pevao je, svirao, imao harizmu. Takvi ljudi ostavljaju neizbrisiv trag u pozorištu i u gradu.“

Danas, iako penzioner, Aleksić nastavlja da prati kulturni život Dimitrovgrada. Njegova vizija je jasna – podmlađivanje ansambla, uključivanje novih lica, profesionalizacija i kontinuitet: „Mora da se plati za rad. Entuzijazam je važan, ali tim koji pobeđuje se ne menja.“

Za Dimitrovgrad, Slobodan Aleksić nije samo glumac i reditelj – on je simbol predanosti kulturi, mentor generacijama, čuvar tradicije i promoter napretka. Njegov život i delo pokazuju da kultura nije luksuz, već srž društvenog života, a svaka nagrada, svaka predstava i svaki mladi glumac koji zakorači na scenu, nosi deo njegovog nasleđa.

**************************************************************************************************************************************************************************************

SLOBODAN SOTIROV

U jednoj tišini između svetla i boje, između lika i niti vremena — nalazi se umetnički svet Slobodana Sotirova. Slikar koji je, sa četkicom u ruci, neumorno beležio ne samo lica, predmete i tihe kutove, već i slojeve postojanja koji se kriju iza njih.

Detinjstvo, formiranje i rana škola

Slobodan Sotirov rođen je 22. januara 1926. u Pirotu i proveo je detinjstvo u okolini Dimitrovgrada. U brzacima Nišave i Jerme, u lovu i ribolovu sa ocem, u prirodi koja je oblikovala njegove prve senzacije — izrastao je umetnik koji je razumeo da slika mora imati život pre nego što postane slika. U periodu drugog svetskog rata učestvovao je i u Narodnooslobodilačkoj borbi — momenat koji će duboko uticati na njegov pogled i potrebu za traženjem smisla kroz sliku.

Studije je započeo na Akademiji likovnih umetnosti u Sofiji, a završio na Akademiji u Beogradu u razredima profesora kao što su Kosta Hekman i Ivan Tabaković. To nije bila samo tehnička škola – to je bila škola posmatranja: kako oblik, svetlo i boja mogu pričati više od reči.

Put umetnika: portret kao disciplina, mrtva priroda kao meditacija

Od samih početaka Sotirov je bio poznat kao izvanredan portretista — prema pisanju monografije „Svet Slobodana Sotirova”, naslikao je više od dve hiljade portreta. Ali portret za njega nije bio samo tehnički izazov. Kako je sam rekao:

„Portret je disciplina u kojoj se vidi koliko ko zna… Zanat se tu ogleda.“

On je tražio ono što se krije u čoveku – ne samo izraz lica, već vreme koje je proživljeno, senku karaktera, tiho zvanje onoga što je neizgovoreno. Portret je za njega bio prozor u nečiju dušu i trenutak koji ostaje.

Pored portreta, Sotirov je posvetio značajan deo svoje umetnosti mrtvim prirodama – ulje na platnu, često manjih formata, gde je predmet (vaza, voće, tkanina) postajao „podloga“ za istraživanje boje, tonske vrednosti i prostora. Jedan kritičar komentarisao je njegov koloritski pečat:

„Uđemo li okom u centar slike, mi ustvari ulazimo u bespredmetni svet gde su razrađeni zakoni harmonije i ravnoteže, gde Sotirov daje boji simboličke i zvučne vrednosti.“

To je slikarski jezik koji funkcioniše bez potrebe da „prikaže“ nešto jasno – on sugeriše, on odzvanja.

Trideset godina? Ne — više decenija kontinuiteta

Sotirov je iza sebe ostavio zaista opsežan opus: više od 50 samostalnih izložbi i preko 100 grupnih izložbi — u Srbiji, Bugarskoj, Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Japanu, Americi. Njegova retrospektiva iz 2019. u galeriji „Čedomir Krstić“ u Pirotu, sa 38 radova iz različitih perioda, pokazala je kako tema portreta provlači i povezuje različite faze njegovog stvaralaštva.

On je bio i profesor – dugogodišnji predavač crtanja i tehnologije slikarstva na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. U toj ulozi, on nije samo stvarao dela, već je pomagao da se razviju novi slikarski glasovi, prenosio zanat, ali i stav – da umetnost ne mora da bude spektakl, već trajanje.

Kolor i značenje: šta čini „rukopis“ Sotirova

Jedna od najinteresantnijih karakteristika njegovog rada jeste odnos prema boji. Kritičari ga svrstavaju među predstavnike tzv. „beogradske kolorističke škole“. Ali šta je to zapravo značilo kod njega? Ne spektakularna eksplozija boje, već umerena, introspektivna harmonija – boja koja nije dodatak već osnova. U radu sa mrtvim prirodama i portretima, ona ponekad „odgovara“ najjednostavnijoj formi – tri dominantne boje u tri valera – ali iz tog ograničenja izvire izrazito snažna slikarska prisutnost.

Sotirov je uspevao da predstavi predmet (“vaza sa cvećem”, “portret devojke u enterijeru”) kao mesto gde se stvarni i imaginarni svetovi susreću: objekat postoji, ali slika govori više o prostoru između gledanja i bivanja. U jednoj recenziji kažu: „kada slika mrtvu prirodu — to sve dobija maštovito‑nadrealni izraz koji izlazi iz verističkog prikaza“.

Nasleđe, vrednost i mesto u istoriji

Kada je preminuo 12. juna 2015. godine u Beogradu, umetnički svet je izgubio slikara koji je bio istinski zanatlija i mislilac. Ipak, njegova ostavština nije samo u broju portreta ili tehnici – već u posvećenosti ideji da slika traje. Njegova dela danas krase zbirke, galerije i privatne kolekcije.

U Pirotu je ostvarena prva posthumna izložba, gde je porodica poklonila galeriji legat od deset slika, pokazujući kako njegovo delo ne pripada samo mreži umetničkog tržišta, već zajednici i regionalnoj kulturi.

U vreme kada se često meri „uspeh“ brojem pratilaca ili brzinom kreiranja, Sotirov nas podseća na sporost, posvećenost i dubinu. Da je slikarstvo, pre svega, susret sa onim što ne vidimo odmah – susret sa tišinom, oblikom i bojom.

Slikar trenutka koji „ostaje“

Slobodan Sotirov nije slikao da bi bio popularan. Slikao je da bi ostao.
U portretima je hvatao trenutak — ali ne kao prolaznu fotografiju, već kao večni znak karaktera. U mrtvim prirodama je davao život predmetima — ne da bi ih ukrasio, već da bismo ih videli kao svetove.

Ako se pred njegovim slikama zaustavite – ne treba mnogo. Treba samo pustiti da boja i tonovi učine svoje. Da se osvrnete, poslušate šapat slike, i dopustite da ona postane sklonište. Jer kod Sotirova, slika nije završetak, već poziv. Poziv da uđemo — ne kao posmatrači, već kao prisutni.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Špira Tričkov: Život posvećen folkloru i muzici

U malom, ali kulturno bogatom Dimitrovgradu, ime Špira Tričkov nosi težinu decenija predanog rada u folkloru i muzici. Rođen 1946. godine u selu Brebevnica, Tričkov je još kao dečak pokazivao znatiželju i talenat za umetnost, koja će kasnije oblikovati njegov životni put. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a od petog do osmog razreda učio je u Smilovcima, gde se već tada zaljubio u ritam, ples i melodiju folklorne tradicije.

Po dolasku u Dimitrovgrad početkom 1960-ih, Špira je zakoračio u svet muzike kroz trubu, pod budnim okom legendarnog Georgija Šukareva. Njegovo umeće brzo je prepoznato, a ljubav prema muzici se nadovezala na već postojeću strast prema plesu. Od sredine 1970-ih, zajedno sa Sadikom Hamidovičem i Krasimirom Gligorovim, aktivno učestvuje u radu Kulturno-umetničkog društva pri Centru za kulturu, postajući stub lokalnog kulturnog života.

Njegov talenat nije bio ograničen samo na ples. Studije u Koreografskoj školi u Zagrebu dodatno su oblikovale njegovu sposobnost da koreografski oblikuje pokret i muziku, čineći ga istovremeno izvođačem i kreatorom. Tokom decenija, Špira je bio član nekoliko caribrodskih ansambala, pokazujući univerzalnu svestranost – od plesa do vokala, od trube do koreografije.

Od 2001. godine, pa sve do penzionisanja, Tričkov je uspešno vodio plesnu grupu, prenoseći znanje i ljubav prema folkloru na mlađe generacije. Njegov rad nije prošao nezapaženo: višestruko je nagrađivan za doprinos kulturi, što svedoči o njegovoj neumornoj energiji i predanosti.

Poseban preokret u njegovoj biografiji desio se kada je, u godinama kada već mnogi misle da je scena iza njih, Špira prihvatio izazov i prijavio se za muzički šou „Nikad nije kasno“. U oktobru 2017. godine pojavio se pred publikom i žirijem, otpevavši numeru „Pijem“ od Miki Jevremović — za koju je žiri ocenio da je „sjajna vežba za pevanje“.U drugom krugu takmičenja izveo je hit Toma Zdravković „Pesme moje“, a zatim zajedno sa bratancem na harmonici izveo i „Zbog tebe mome ubava“ od Staniša Stošić. Iako publika nije izglasala da on pređe u naredni krug – konkurencija je bila snažna i pobednika je publika izabrala među trojicom — Špira je ostavio upečatljiv utisak i pokazao da za umetničku afirmaciju nije kasno.

To iskustvo je za njega bilo više od televizijskog nastupa – bila je to potvrda njegovog umetničkog identiteta, izazov pred publikom i žirijem, i još jedan dokaz da njegova posvećenost folkloru, muzici i plesu ima stvarnu težinu. Više nije samo „plesni koreograf i instrumentalist iz Dimitrovgrada“, već umetnik koji zna da stane pred ceo region i kaže: „Evo me, i dalje donosim svoju energiju.“

Čak i danas, u penzionerskim danima, Špira ne prestaje da bude aktivan u muzici. Kao član „Caribrodskog orkestra“, nastavlja da oplemenjuje lokalnu scenu i podseća da umetnost nema starosne granice. Njegova priča je više od životopisa – to je svedočanstvo o posvećenosti, ljubavi prema tradiciji i neumornoj energiji koja inspiriše sve oko njega.

Špira Tričkov je dokaz da istinska umetnost traje i kada se svet oko nje menja. Njegov životni put povezuje generacije, a njegovo ime u Dimitrovgradu i dalje odjekuje u ritmu muzike i plesa.

**************************************************************************************************************************************************************************************

Sreten Igov: Čuvar sećanja i duha Dimitrovgrada

Kada kročite u Dimitrovgrad, grad u kome vreme polako prolazi, a sećanja se čuvaju u kamenim ulicama i drvenim prozorima starih kuća, ime Sretena Igova odjekuje gotovo nečujno, ali snažno. Nije to ime velikih istorijskih knjiga, niti je njegovo delo poznato na internacionalnoj sceni umetnosti. Ipak, ovde, u ovom kutku jugoistočne Srbije, Sreten Igov je legenda — čuvar kulturne memorije i arhitekta lokalnog identiteta.

Rođen 1937. godine u malom selu Verzar, Sreten je od ranog detinjstva bio radoznao posmatrač sveta oko sebe. Dok su druga deca trčala po livadama, on je zapisivao, skupljao, primećivao. Ove sitnice kasnije će postati kamen temeljac njegovog života: sakupljača, organizatora, istoričara amatera. Osnovnu i srednju školu završio je u Dimitrovgradu, a studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu oblikovale su mu oči za lepotu detalja i vrednost sećanja.

Po povratku, Sreten Igov se nije zadovoljio ulogom običnog kulturnog radnika. U Centru za kulturu Dimitrovgrad postao je referent za amaterizam, ali njegova prava misija bila je šira: očuvati duh grada i njegovih ljudi. Kada je 1965. godine formirana Muzejska zbirka Dimitrovgrad, Sreten je bio među prvim sakupljačima, pažljivo birajući predmete, fotografije i dokumenta, koji će pričati priču o ovom kraju generacijama koje dolaze. Svaki eksponat nosi njegovu pažnju i ljubav prema detalju.

Iako nije profesionalni slikar, njegova duša je boje tražila na platnu i drvetu. Njegove slike i skulpture nisu samo umetnička dela — to su svedočanstva prošlih vremena. Pejzaži starog Caribroda, portreti starih meštana, obročni krstovi razbacani po selima — sve odiše nostalgijom, ali i poštovanjem prema životu i tradiciji. Svaka linija, svaka nijansa nosi priču. Kada posmatrate njegov rad, gotovo možete čuti korake starih zanatlija kroz čaršiju i miris hleba iz lokalnih pekara.

Njegov doprinos kulturi nije bio ograničen na platno ili papir. Kao scenograf pozorišta „Hristo Botev“, oblikovao je scene koje su amatersko pozorište iz Dimitrovgrada učinile poznatim širom republike. Nagrade koje je dobijao za scenografska rešenja nisu slavlje lične slave, već priznanje za posvećenost i ljubav prema umetnosti i zajednici.

Njegove knjige i albumi, poput „Obročni krstovi – kulturno znamenje“ i „Stara Caribrodska čaršija“, čuvaju priče koje bi inače možda bile zaboravljene. U njima, Sreten Igov je zapisao duh ljudi i prostor oko njih — od seoskih puteva, preko kamenih mostova, do starih kuća sa drvenim prozorima koji čuvaju senke prošlih generacija.

Hodajući kroz Dimitrovgrad, i dalje možete osetiti trag Sretena Igova. U muzejskoj zbirci, u galerijama, u priči starijih meštana. Njegov život je podsećanje na to kako jedan čovek može oblikovati kolektivnu memoriju, kako ljubav prema svojoj zemlji i njenoj istoriji može postati pokretačka snaga zajednice.

Sreten Igov nas uči da umetnost nije samo ono što visi u velikim galerijama; umetnost je i u čuvanju sećanja, u beleženju običnih trenutaka i u pažnji prema detaljima koji grade identitet jednog grada i njegovih ljudi. U eri kada male lokalne sredine često ostaju zanemarene, njegova priča je svetionik — dokaz da jedan posvećen život može sačuvati duh mesta i preneti ga budućim generacijama.

**************************************************************************************************************************************************************************************

STAMBOL GEŠTAMOV

Njegova životna priča krenula je od rodne Kuse Vrane do Beograda i sazvežđa najpoznatijih kuvara na balkanskim prostorima. Kao dečak želeo je da bude pilot, ali ga je život iz rodne Kuse Vrane, kod Dimitrovgrada, odveo u neke druge visine – kulinarske. Kazuje da mu je otac, večiti komunista, dao ime Stambol po skraćenom prezimenu jednog čuvenog srpskog političara. Takva su vremena bila. A njegov „kuvarski otac“ bio je Miroljub Mojsin, iz Bora, koji je pekao zanat u Beogradu. Tako je Geštamov po dolasku na školovanje u Beograd već sve znao o supama, pečenju, roštilju, kolačima…

Stambol Geštamov je, pre svega, vrhunski kuvar, ali i pedagog, predavač, inovator, TV-zvezda, međunarodni kulinarski sudija, čovek sa klubom obožavalaca od trista redovnih članova.

Geštamov je sa kuvarskom kapom i varjačom ušao u sazvežđe najpoznatijih kuvara na balkanskim prostorima. Od samog otvaranja hotela „Intercontinental“ u Beogradu, 1979. godine, za njegovim je šporetima, a poslednjih dvanaest godina, provedenih u ovom hotelu bio je šef kuhinje. Poslednjih godina radi kao šef kuhinje u Beogradskom resoranu Avalica.

Baš kao u nekom holivudskom filmu, buduća kuvarska zvezda je u 26. godini postao šef kuhinje u restoranu „Šest topola“, pored Beogradskog sajma. Tu su počeli njegovi kontakti sa čuvenim ljudima ondašnje Jugoslavije. Najpre, sa tadašnjim direktorima Sajma Jašom Rajterom i Miladinom Šakićem.

Josipa Broza Tita je upoznao još dok je bio učenik u Boru. Seća se da je jedanput Broz prišao grupi koja je pekla jaganjce, odvalio parče mesa i pozdravio učenike, koji su se tresli od treme. Drugi put su se videli u Vodicama na Zlatiboru, kada je Titu pripremljen piknik.

Bio bi podugačak spisak svetskih ličnosti koje je „nahranio“ Geštamov. Od umetnika, preko sportista, do svetskih zvaničnika. Onako, na preskok, seća se tadašnjeg predsednika Zambije Keneta Kaunde, koji je bio vegetarijanac i jeo samo presnu hranu i pio nekuvano mleko. Palestinski lider Jaser Arafat je imao dva policajca koja su nadgledala pripremanje hrane za njega i pratila je od kuhinje do sobe.

Profesionalac u svakom pogledu – tim rečima najlakše je opisati Stambola Geštamova, čoveka koji je, slobodno se može reći, u svojoj profesiji postigao sve što se može postići. Proslavljeni majstor kulinarstva Stambol Geštamov, osvojio je prestižnu nagradu – “Chef of the decade 2006-2016” na jubilarnoj dodeli nagrada “Ambasadori dobre usluge”.

          Kuvao je za mnoge slavne političare, glumce, velika svetska imena, a njegove  specijalitete su hvalili Indira Gandi, Sofija Loren, Moamer Gadafi, i mnogi drugi.

Poslednjih godina, Stambol Geštamov, učestvuje  i na mnogobrojnim gatronomskim i turističkim manifestacijama, koje organizuje Opština Dimitrovgrad, sa kojom ima odličnu saradnju. Po njemu “Caribrodska šušenica” je odlična manifestacija, i uz još neke korekcije, mogla bi biti jedna od najjačih u regionu.

O današnjem kulinarstvu u Srbiji kaže da se treba držati tradicije, koristiti namirnice koje imamo i ne filozofirati mnogo. Jer, pasulj je pasulj, sarma je sarma, mućkalica je mućkalica…

**************************************************************************************************************************************************************************************