Likovna Kolonija „Poganovski manastir“

Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od sela Poganovo, nalazi se manastir posvećen svetom Jovanu Bogoslovu. Podignut je pred sam kraj XIV veka, tačnije 1395. godine, kao zadužbina srpskog plemića Konstantina Dejanovića Dragaša i njegove ćerke Jelene.

Zbog same lokacije manastira i teške pristupačnosti, manastir nikada nije pustošen, pa je zahvaljujući tome zadržao autentični izgled. Neobične stene, najuži kanjonski usek u Evropi i prelepi pejzaži koji krase kanjon reke Jerme, idealno su mesto za takozvane „outdoor“ aktivnosti, posebno za organizovanje međunarodne likovne kolonije „Poganovski manastir“.

Umetnički savet Galerije i pre samog početka njenog rada, počeo je da organizuje Međunarodnu likovnu koloniju “Poganovski Manastir”, koja traje pune tri decenije i u kojoj je do danas učestvovalo više od 300 slikara iz zemlje i sveta.

Nakon gotovo šest vekova od svog nastanka, Poganovski manastir postaje centar okupljanja likovnih stvaralaca., kada 1993. godine, sa ciljem druženja i prezentacije lepote Poganovskog manastira i kanjona reke Jerme koje bivaju pretočene u umetnička dela trajne vrednosti, dimitrovgradski slikar Slobodan Sotirov dolazi na ideju da osnuje koloniju. Predlog su podržali umetnici Metodi Meta Petrov i Perica Donkov, a tu ideju su prihvatili i realizovali tadašnji upravnik dimitrovgradske galerije, Dimitar Ilijev i direktorka Centra za kulturu, Zorica Milev, uz finansijsku podršku lokalne samouprave. Uz blagoslov Vladike niškog, gospodina Irineja, prva Kolonija je otvorena i održana u porti manastira Svetog Jovana Bogoslova blizu sela Poganovo.

Tih devedesetih godina, Dimitrovgrad kao grad koji je iznedrio znatan broj akademskih umetnika, i prirodne lepote poganovskog kraja i živopisnog kanjona reke Jerme uspeli su da se sliju u začetak značajne kulturne manifestacije – Međunarodnu likovnu koloniju „Poganovski manastir“. U organizaciji Opštine Dimitrovgrad, Centra za kulturu i Galerije “Metodi Meta Petrov”, 2022. godine Kolonija je održana 30. put. To je dokaz tradicije, jubilej koji vredi obeležiti i razlog da se oda dužno poštovanje kulturnim radnicima Dimitrovgrada koji su ideju o koloniji pretvorili u stvarnost.

Tokom tri decenije postojanja, zadržan je internacionalni karakter manifestacije, učešćem umetnika iz Bugarske, bivših jugoslovenskih republika, pa čak i Japana i Amerike. Kolonija je prolazila kroz razne faze uspona i padova. Zahvaljujući tome koliki značaj za kulturni razvoj Dimitrovgrada ima, upravni odbor Centra za kulturu, kao ni opštinsko rukovodstvo, nisu dozvolili da se njen plamen ugasi.

Interesovanje umetnika za učešće u Koloniji oduvek je bilo veliko. Ono što privlači svakog umetnika, učesnika, svakako je neodoljiva lepota ambijenta u kome se održava. Kanjon reke Jerme koji je vekovima unazad zapljuskivan hladnom i brzom planinskom rekom, izaziva posebne emocije kod svakog posmatrača, što je dovoljan uslov za umetničku inspiraciju. Odraz tih emocija trajno ostaje zabeležen na umetničkim delima nastalim tokom trajanja Kolonije, a koja se čuvaju kao kulturno bogatstvo Dimitrovgrada. Većina slika nastalih u likovnoj koloniji “Poganovski manastir”, nalazi se u dimitrovgradskim ustanovama kulture, školama, biblioteci. Ova bogata kolekcija prezentuje se na brojnim izložbama širom Balkana. U fondu Galerije trenutno se nalazi preko 600 umetničkih dela, koja su učesnici Kolonije poklonili dimitrovgradskoj ustanovi kulture.

Za kontinuitet održavanja Kolonije zaslužna je galerija “Metodi Meta Petrov” u okviru Centra za kulturu Dimitrovgrad, koja trideset godina, tokom leta, okuplja likovne umetnike iz Srbije i susednih zemalja. U početku, postojalo je pravilo da isti umetnik ne učestvuje u koloniji dve godine zaredom.

DIMITROVGRAD OD „A“ DO „Š“ – MANASTIRČE – MANASTIR SVETOG DIMITRIJA

Južno od Dimitrovgrada, u neposrednoj blizini grada, nalazi se manastir svetog velikomučenika Dimitrija, u narodu poznat kao Manastirče. Smešten je u podnožju planine Mrtvine između borove i hrastove šume. Posvećen je Svetom velikomučeniku Dimitriju. Sagrađen je 1870. godine, prema narodnom predanju na inicijativu izvesnog osamdesetogodišnjeg deda Made. Renoviran je i osvećen 1996. godine. U manastiru se čuvaju ikone Svetog Dimitrija i drugih svetaca.

Istorija : Prvi hram je sagrađen 1870. godine, a drugi 1925. godine. Novi hram koji danas postoji, sazidan je na temelјima starijeg hrama. Po predanju, Turci su dozvolili izgradnju hrama posle pronalaženja crkvenih predmeta i sasuda na tome mestu, kako je usnio izvesni deda Mada. Obnovlјen je u potpunosti 1996. godine uz ogromno zalaganje i trud Emila Sokolova, a ikonopisan rukom umetnika Mića Mitića. U obnovlјenom konaku žive monahinje i svojim trudom, a prilogom vernog naroda 2013. godine sagrađena je nova zvonara i kuplјeno novo zvono teško 80 kilograma. Asfaltiran je i pričazni put, a u neposrednoj blizini manastriskog kompleksa izgrađena je staza za zimske sportove.

“To je nevelika jednobrodna građevina sa pripratom, duga petnaestak i široka desetak koraka, sa konakom ili mađernicom u kojoj su nekada boravile kaluđerice. Smešteno je uz zapadnu stranu Bučumeta na dvestotinak koraka ispod gradine iz kasne antike, koju zovu Kale. Preko puta njega je šumovita Mrtvina.

Krase ga veliki borovi iz vremena kada je nastalo, a deminutiv kao ime je posledica njegovih malih dimenzija. Ostalo je lepo, ali ne toliko da bi ga Caribrođani stavljali toliko ispred znamenitosti koje, koliko-toliko taj grad ima.

Biće da je štos u nečem drugom, što vremenima koja su za nama daje lepotu koju objektivno mоžda i nisu imala. U događajima koji se pamte, u zbivanjima koja su se na manastirčetu odvijala i koja su mnogo više bila u vezi sa svakodnevnim nego sa onostranim svetom.

Zapravo manastirčeto je postalo mesto hedonizma, gde se i pred božijim očima i u svakojakim vremenima uživalo u malim stvarima koje život znače.” – Slobodan Aleksić (tekst preuzet sa portala Far)

Manastir Svetog Dimitrija – Manastirče, obeležava 8. novembar, Mitrovdan, kao hramovni praznik. Mnogobrojne porodice Mitrovdan slave kao krsnu slavu, a u dimitrovgradskom kraju kao imendan.

Mitrovdan je nepokretni praznik, uvek se slavi 8. novembra, a u crkvenom kalendarui obeležen je crvenim slovom. U našem kraju, ljudi se toga dana okupljaju kraj Manastirčeta. Godinama unazad za praznik u njegovoj porti goste dočekuje domaćin slave.

Uspomena na smrt i stradanje velikog borca za hrišćanstvo obeležava se kao zapovedni praznik, krsna slava i imendan.

Mitrovdan važi za jednu od najvećih slava u Srbiji i za njega se vezuje veliki broj narodnih običaja i verovanja. Jedno od tih verovanja je da na taj dan ne treba grditi malu decu, koliko god da su pogrešila, jer će navodno onda cele godine biti nestašna. Još jedno verovanje je da od Mitrovdana počinje zima.

Atletski klub Balkan danas je domaćin i organizator tradicionalne Gmitrovdanske trke. Kao i svake godine, u trci učestvuje oko stotinak stalnih učesnika iz Dimitrovgrada i više bugarskih i srpskih gradova, koji se odazivaju na većinu atletskih takmičenja u gradu. Glavna trka takmičenja se održava na trasi od crkve Rođenja Presvete Bogorodice do manatira Sveti Dimitrije.

DIMITROVGRAD OD „A“ DO „Š“

                                               Nišavski horovod

Dugogodišnja saradnja Centra za kulturu Dimitrovgrad sa kulturnim organizacijama iz Dragomana i Godeča, u Republici Bugarskoj, 2001. godine pokrenula je ideju o formiranju Međunarodnog folklornog festivala, koji je dobio ime „Nišavski horovod“. Svrha ove najznačajnije kulturne manifestacije za gradove Dimitrovgrad i Dragoman je da prikaže drevnu kulturu naroda iz doline Nišave i težnju stanovništva sa obe strane granice da živi u miru i razumevanju. Osnovna ideja festivala, od njegovog nastanka, jeste da ljudi bolje razumeju folklor stanovništva bogatog kulturno-istorijskom prošlošću. Stanovništva sa sličnom etnografijom, tradicijom, govorom, odevanjem i običajima, sa drevnom kulturom i dubokim korenima.

Prvi „Nišavski horovod“ održan je 5. maja 2001. godine u Dragomanu (R. Bugarska), na inicijativu Narodnog Čitališta Dragoman. Prvi učesnici festivala bili su folklorni ansambli iz Dragomana, Godeča i Dimitrovgrada, dve umetničke grupe i oko 70 samostalnih umetnika. Već 2003. broj učesnika na festivalu raste, a on postaje primer prave prekogranične saradnje. Obzirom na to da se održava u dva grada, Dragoman je po tradiciji onaj koji otvara festival, prve polovine maja, a Dimitrovgrad ga zatvara krajem istog meseca.

Dobra organizacija festivala doprinela je tome da se javlja sve više zainteresovanih ansambala i van regiona Niš – Sofija i traži mogućnost da se priključi „Horovodu“ – neprekidnom kolu. Tako je Dimitrovgrad do sada ugostio igrače, pevače i muzičare iz gradova širom Srbije – Pirot, Bela Palanka, Niš, Bosilegrad, Ivanovo, Beograd, Kraljevo, Resavica…, Bugarske – Dragoman, Godeč, Sofija, Lovač, Sevlievo, Lom, Kavarna, Conevo, Skoplja iz Makedonije, kao i Novog Mesta iz Slovenije.

Međunarodni festival folklora „Nišavski horovod“ iz godine u godinu raste, postaje bolji i veći, a sve u cilju promocije očuvanja kulturnog nasleđa svih naroda koji žive na prostorima Balkana. Festival traje šest dana, a publik Dragomana i Dimitrovgrada ima priliku da uživa u nizu koreografija različitih folklornih ansambala, kao i da prati etno izložbu i pozorišne predstave iz dva grada.

DIMITROVGRAD OD „A“ DO „Š“

                                      OBROČNI KRSTOVI

Obročni krstovi su tradicionalna sveta mesta u centralnom delu Balkanskog poluostrva (uglavnom u Srbiji i zapadnoj Bugarskoj), kao i kultni rituali slični kurbanu, koji se obavljaju svake godine na određeni hrišćanski praznik.

U bugarskoj etnografskoj literaturi najčešće korišćeni naziv za zavetna mesta i obrede je obrok (od „obriham”, reč praslovenskog porekla). U srpskoj etnografiji preovlađuje naziv Zavet, korišćen i u nekim bugarskim krajevima.

Na lokalnom nivou, obročni krstovi se nazivaju još i obrok, zavet, crkva, oltar, katedrala, podkrst i drugo.

 Na području opštine Dimitrovgrad registrovan je veliki broj obročnih krstova koji svedoče o običajima i verovanju ljudi ovog kraja u minulim vremenima. Svoje poreklo obroci vode još iz paganskih perioda, kada su se na specijalnim mestima – obročištima, prinosile žrtve božanstvu. Iz te paganske tradicije ovaj obred je nastavio da živi i dalje, ovog puta u vidu obožavanja i traženja zaštite od hrišćanskih svetaca. Obročni krstovi se najčešće postavljaju pored crkvi, starih „crkvišta ili pored „mirosanog” (svetog) drveta.

Prisustvo velikog broja obročnih krstova svedoči o razvijenom duhovnom životu čoveka sa ovih prostora. Njegova duhovnost i religioznost se manifestuje u prirodnoj težnji i uverenju da će on, njegova porodica i zajednica biti zaštićeni pod okriljem sveca, čuvara i zaštitnika, od svih nedaća. Njegova zahvalnost ogleda se u postavljanju obroka – zaveta između poštovanog i obožavanog sveca, s jedne strane, i njega, njegove porodice i srodnika, s druge strane. Obročni krstovi pored svoje primarne obredne funkcije, imaju i značajnu umetničku vrednost ispolјenu u majstorskoj obradi kamena, u ornamentici i veštini klesanja slova. Ovi, za nas danas anonimni, majstori – klesari su u nekim slučajevima autori pravih umetničkih dela, koji su sav svoj talenat ni veštinu ostavili za sva vremena uklesanu u kamenu.

Do danas je na području opštine Dimitrovgrad registrovano oko 150 obročnih krstova, međutim njihov broj je svakako veći, s obzirom na to da nije istražena celokupna teritorija opštine, odnosno jedan deo Burela i Derekula nije u potpunosti istražen. Najveći broj registrovanih krstova nalazi se u Visoku (na obroncima Stare planine) i Zabrđu, a manji broj u dolini Nišave. U ovim oblastima se u ataru jednog sela može naći u proseku između pet i devet krstova, a selo gde je zabeležen najveći broj obročnih krstova, ukupno 14, je selo Radejna.

 

Ono što se može uočiti kod obroka jeste da su raspoređeni tako da okružuju, odnosno „štite“ selo sa svih strana, a neka pravilna orijentacija u odnosu na strane sveta nije uočena. Najveći broj obroka nalazi se u blizini sela, u polju ili na manjim uzvišenjima, najčešće pored „mirosanog“ (svetog) drveta vekovne starosti, u većini slučajeva su to hrast ili divlja kruška. Na takvim mestima su obroci posvećeni Sv. Iliji u Gornjoj Nevlјi, Sv. Petru u Vlkoviji, Sv. Georgiju u Visočkim Odorovcima. Mogu se naći i pored starih “crkvišta ” kao što su obroci posvećeni Sv. Vaznesenju u Želјuši i Prači, Sv. Georgiju u Vlkoviji, Sv. Onofriju u Gojin dolu, koji se nalazi u apsidi stare porušene crkve. Obročnih krstova ima i u blizini crkvi i savremenih groblјa, kao što su obroci posvećeni Sv. Jovanu u Visočkim Odorovcima, Sv. Trojici u Lukavici ili Sv. Vaznesenju u Gradinju, koji se nalazi u blizini novoobnovlјene crkve i stare nekropole iz turskog perioda.

Među najstarijim krstovima su oni podignuti krajem 18. veka. Na njima je staroslovenskim slovima urezana godina postavljanja, koja se na nekim krstovima ne mogu pročitati u celosti. Obročni krstovi postavljeni u 19. veku su najbrojniji u Dimitrovgradu, dok je onih podignutih početkom 20. veka izuzetno malo. Na nekim mestima su obroci polomlјeni i nema im ni traga, pa su meštani na njihovom mestu podigli sasvim novi krst. Takav je slučaj sa obrokom posvećenim Sv. Iliji koji je podignut 1870. godine (Borovsko polјe), ali je polomlјen i danas mu nema ni traga, pa su meštani 1997. godine na istom mestu podigli novi krst posvećen Proroku.

Razlog za postavljanje obročnih krstova je sakriven u dalekoj prošlosti, ali je jedan od razloga za njihovo postavljanje, bar po pričama članova porodice koji sada posećuju ove krstove, a koje se prenose sa kolena na koleno, je očuvanje poroda. U osnovi većine ovih priča se pominju porodice koje nisu uspevale da sačuvaju svoje potomke, a posle postavlјanja obroka i “iznošenja molitve”, molbe su im uslišene i počela bi da se rađaju deca u toj porodici ili već rođena da ostaju u životu.

Ono što je karakteristično za mesta gde su postavlјani obročni krstovi, to je i postojanje obročnih kamenja poređanih ovalno ili u obliku pravougaonika ispred krsta, osnosno sa njegove zapadne strane. Svaki od obročnih kamena pripada određenoj porodici, koja za vreme praznovanja određenog praznika vezanog za taj Svetac, postavlјa “trpezu” baš na tom kamenu i to mesto se nekad ne menja, niti neko drugi iz druge porodice postavlјa “trpezu” na tom kamenu. U većini slučajeva sin nasleđuje oca u “davanju molitve”, jedino je na obroku posvećenom Sv. Vaznesenju u selu Radejna taj običaj nastavila ćerka, koja se brinula o ocu, i on je, pored toga što je imao sinove, običaj preneo na ćerku.

 

I dan-danas, prolazeći pored obročnih krstova, stariji ljudi zastanu, prekrste se i skidaju kapu, u znak velikog poštovanja koje takva mesta imaju.

Poslednih godina se na mnogim obrocima ponovo lјudi okuplјaju i pokušavaju da tu lepu tradiciju ponovo ožive. Na mnogim obročnim krstovima je sada za vreme blagdana puno sveta, naročito ima mladih i dece, koji nastavlјaju tradiciju tamo gde je pre mnogo godina bila prekinuta.

Skrnavlјenje krstova obroka ili seča “mirosanog drveta” je težak prestup i čoveka koji se drzne da to učini očekuje “prokletinja”, koja prati i njega i njegovu porodicu, pa čak i buduće naraštaje. Takvih je tragičnih događaja bilo, a narod ih je vezivao sa skrnavlјenjem svetih mesta.

         Pametnik

“Dimitrovgrad se oduvek ponosio svojom šarolikom istorijom i statusom višenacionalne sredine. Odnos prema precima i zadužbini predaka je nešto čime smo bili ponosni.” B.L.

Spomen-kosturnica Pametnik u Dimitrovgradu je zajednička grobnica srpskih i bugarskih vojnika međusobno poubijanih na Neškovom brdu 24. novembra 1885. godine, u toku Srpsko-bugarskog rata. Posle bitke prsa u prsa na bojištu su ostala tela 49 srpskih i 58 bugarskih ratnika. Za njih je, dve godine nakon bitke, po naredbi bugarskog komandanta, podignuta spomen-kosturnica Pametnik. Spomenik je visok desetak metara, sa metalnim krstom na vrhu, a geometrijski predstavlja spoj pravilne piramide i heksaedra, na kojima su postavljene dve ploče na kojima piše na srpskom i bugarskom jeziku tekst “12 novembra 1885 g. u bratoubilačkom srpsko’bugarskom ratu je poginulo stotinu bugarskih i srpskih vojnika i oficira. Večna im slava”.

“Tadašnji komandant caribrodskog garnizona bugarske vojske, pukovnik Pačev, naredio je da se posmrtni ostaci palih ratnika sa obe strane polože u zajedničku grobnicu na Neškovom brdu, gde je vođena bitka. Namera je bila oficirski odati počast svim poginulima, ali i poslati anti-ratnu poruku, što je spomenik i danas” – rekao je istoričar Dušan Obradović.

“Pametnik” je završen tek oko četvrt veka posle inicijative Pačeva, dodao je Obradović, a izgradili su ga sami stanovnici Dimitrovgrada koji se tada zvao Caribrod. Spomenik je visok desetak metara, sa metalnim krstom na vrhu, a geometrijski predstavlja spoj pravilne piramide i heksaedra. Izdiže se iznad Dimitrovgrada, simbol je grada, nalazi se na koti 678, a Obradović ga vidi kao “ odašiljača poruke svima na politički turbulentnom Balkanu”.

Sam naziv koji mu je narod nadenuo ima više značenja. “Pametnik” je bugarska reč za spomenik, liči i na ruskoslovensku “vječnaju pamjat” ili večnu slavu, a asocira i na pamet, odnosno razum.

DIMITROVGRAD OD „A“ DO „Š“

                                               Radio Caribrod

Sredinom 1994. godine urađen je projekat za građevinsku adaptaciju prostorija i nabavku profesionalne opreme za početak rada Radio “Caribroda”. Nakon međunarodne verifikacije dozvole za rad na frekvenciji 98MHz, koja je potrebna za pogranična mesta, 3. marta 1995. godine počelo se sa radom.

         FOTO 1

Upravo tog, 3. marta 1995. godine, u 2 časa posle ponoći, prvi put je u etar izgovorena rečenica „Slušate radio Caribrod na ultrakratkim talasima na frekvenciji 98 megaherca“. Bio je to glas Slobodana Aleksića.

Prve radio emisije emitovane su iz profesionalno opremljenog studija i u skladu sa zakonskim propisima. Prvi tehničar i muzički urednik Radio Caribroda je Dragoljub Pejčev.

„Studio tada još nije bio gotov građevinski, međutim bilo je kablirano i povezano sve, tako da smo mogli da emitujemo. Svi smo sa uzbuđenjem čekali tu prvu rečenicu, a i reakcije ljudi : kako se čulo, da li se čulo, koliko daleko se čulo…?

Treba spomenuti da je Radio Caribrod u to vreme bio četvrta radio stanica u Srbiji po tehničkoj opremljenosti, posle Radio Beograda, Radio Novog Sada i Radio Niša.

Ovde su uložene velike pare, urađeno je vrlo profesionalno od izolacije preko tehnike, plivajućih podova, kompletna Študerova oprema, i sve je to urađeno zahvaljujući velikoj podršci Opštine Dimitrovgrad i tadašnjeg opštinskog rukovodstva. Moram da napomenem da se u to vreme radilo sa mnogo većim entuzijazmom nego danas.

Ja sam emotivno vezan za ovu radio stanicu i u njoj sam proveo skoro polovinu života. Jako mi je stalo da ovaj radio opstane i živi i dalje. Mi kuburimo sa tehnikom, opremom…sa svime, ali, nekako, „uz pomoć štapa i kanapa”, zahvaljujući zapošljenima, ljudima koji vole svoj posao, ovaj radio funkcioniše.” – rekao je Pejčev.

Jedna od najstarijih emisija , skoro od osnivanja RC, je dečija „Radio vesela škola“. Emisija je kolažnog tipa, pa pored  rubrike -vesti iz osnovne  škole, tu je i kutak za literalno stvaralaštvo, intervjui, muzički hitovi.

Snimanje emisije je četvrtkom. I tako, više od dvadeset godina. Generacije i generacije dečije redakcije, uglavnom članovi novinarske sekcije u školi, prošlo je kroz emisiju „Radio vesela škola“, oplemenjujući je iz godinu u godinu. Posebnu draž emisiji daje i dvojezičnost sadržaja u njoj, mnogo zanimljivih rubrika i dobar izbor muzike. Termin emitovanja je utorkom od 18.05, repriza sredom od 11 sati.

Danas ovaj radio zapošljava 10 radnika i emituje dvadesetčetvoročasovni dvojezični program namenjen svim populacijama slušalaca. Uloga radija, koji postoji malo više od četvrt veka, nije se menjala, smatra glavni i odgovorni urednik, Boris Lazarov.

„Prva redakcija se okupila oko 21. marta te, sada već davne 1995. godine. U početku se radilo „ad hoc” uz neku vrstu obuke, a prva programska šema napravljena je druge polovine aprila, kada su krenule prve vesti na srpskom i bugarskom jeziku, pa prvi dnevnik i želje i pozdravi. Od tada pa do danas, mnogo ljudi je prošlo kroz Radio Caribrod. Iz te prve ekipe vrlo malo njih je trenutno ovde. Neki su dolazili, neki odlazili, neki se vraćali…

Ono što je bitno, Radio Caribrod je u poslednje dve i po decenije  bio, jeste i biće hroničar dešavanja u Dimitrovgradu i okolini. Bilo je uspona i padova. Na žalost, poslednjih godina lokalni mediji su ušli u priču koja po njih nije povoljna. Prešli smo na te drugačije načine finansiranja i , naravno da, lokalni mediji zbog toga trpe…”

I nakon nešto više od jedne četvrtine veka postojanja i rada, uloga radija ostala je ista – blagovremeno i tačno informisanje o najvažnijim temama i događajima u društvu.

Radio Caribrod je ostao radio ljudi iz Caribroda, koji ga i dalje slušaju, hvale, pa i kritikuju. A sve to je deo novinarske profesije. Najvažnije od svega je to, da radio nastavlja da ispunjava svoju misiju.

DIMITROVGRAD OD “A” DO “Š”

S – STAMBOL GEŠTAMOV, STROŠENA ČEŠMA

Stambol Geštamov

Njegova životna priča krenula je od rodne Kusa Vrane do Beograda i sazvežđa najpoznatijih kuvara na balkanskim prostorima.Kao dečak želeo je da bude pilot, ali ga je život iz rodne Kuse Vrane, kod Dimitrovgrada, odveo u neke druge visine – kulinarske. Kazuje da mu je otac, večiti komunista, dao ime Stambol po skraćenom prezimenu jednog čuvenog srpskog političara. Takva su vremena bila. A njegov “kuvarski otac” bio je Miroljub Mojsin, iz Bora, koji je pekao zanat u Beogradu. Tako je Geštamov po dolasku na školovanje u Beograd već sve znao o supama, pečenju, roštilju, kolačima…

 

Stambol Geštamov je, pre svega, vrhunski kuvar, ali i pedagog, predavač, inovator, TV-zvezda, međunarodni kulinarski sudija, čovek sa klubom obožavalaca od trista redovnih članova.

Geštamov je sa kuvarskom kapom i varjačom ušao u sazvežđe najpoznatijih kuvara na balkanskim prostorima. Od samog otvaranja hotela “Intercontinental” u Beogradu, 1979. godine, za njegovim je šporetima, a poslednjih dvanaest je i šef kuhinje.

Baš kao u nekom holivudskom filmu, buduća kuvarska zvezda je u 26. godini postao šef kuhinje u restoranu “Šest topola”, pored Beogradskog sajma. Tu su počeli njegovi kontakti sa čuvenim ljudima ondašnje Jugoslavije. Najpre, sa tadašnjim direktorima Sajma Jašom Rajterom i Miladinom Šakićem.

Josipa Broza Tita je upoznao još dok je bio učenik u Boru. Seća se da je jedanput Broz prišao grupi koja je pekla jaganjce, odvalio parče mesa i pozdravio učenike, koji su se tresli od treme. Drugi put su se videli u Vodicama na Zlatiboru, kada je Titu pripremljen piknik.

Bio bi podugačak spisak svetskih ličnosti koje je “nahranio” Geštamov. Od umetnika, preko sportista, do svetskih zvaničnika. Onako, na preskok, seća se tadašnjeg predsednika Zambije Keneta Kaunde, koji je bio vegetarijanac i jeo samo presnu hranu i pio nekuvano mleko. Palestinski lider Jaser Arafat je imao dva policajca koja su nadgledala pripremanje hrane za njega i pratila je od kuhinje do sobe.

Profesionalac u svakom pogledu – tim rečima najlakše je opisati Stambola Geštamova, čoveka koji je , slobodno se može reći , u svojoj profesiji postigao sve što se može postići. Šef kuhinje Hotela Park u Beogradu, proslavljeni majstor kulinarstva Stambol Geštamov, osvojio je prestižnu nagradu – “Chef of the decade 2006-2016” na jubilarnoj dodeli nagrada “Ambasadori dobre usluge”.

Kuvao je za mnoge slavne političare, glumce, velika svetska imena, a njegove  specijalitete su hvalili Indira Gandi, Sofija Loren, Moamer Gadafi, i mnogi drugi.

Poslednjih godina, Stambol Geštamov, učestvuje  i na mnogobrojnim gatronomskim i turističkim manifestacijama, koje organizuje Opština Dimitrovgrad, sa kojom ima odličnu saradnju. Po njemu “Caribrodska šušenica” je odlična manifestacija, i uz još neke korekcije, mogla biti jedna od najjačih u regionu.

O današnjem kulinarstvu u Srbiji kaže da se treba držati tradicije, koristiti namirnice koje imamo i mnogo ne filozofirati. Jer, pasulj je pasulj, sarma je sarma, mućkalica je mućkalica. Dodaje da možda treba malo modernije da serviramo i smanjimo porcije.

                                               Strošena češma

U istočnom, polјoprivrednom i stočarskom delu Dimitrovgrada, nalazi se živahan i atraktivan kutak gde se nalazi “Strošena češma“ (prev. sa lokalnog dijalekta „Polomlјena česma“), koja uvek pruža hlad i prijatan povetarac kada se pored nje prođe.

U gradu je postojala i starija česma, sagrađena u dalekoj prošlosti, sa koje je tekla voda hladna i bistra kao suza. Zvala se Bošnjakova česma. Nalazila se pored crkve i imala dve lule. Nјeni fragmenti nalaze se u atrijumu nove gimnazije, u maloj zbirci arheoloških nalaza. Podelјena je na dva dela: malo, ali teško korito sa dva izliva i izdužen visoki deo sa zaoblјenim zakrivlјenim ukrasom i dve simetrično postavlјene polulopte, kao i jedna manja iznad njih.

 

         Legenda: U zaseoku se, priča se, rodila i odrasla čudno lepa devojka, bela i ružičasta kao zumbul, vitka i visoka kao jela, tankog struka i dugih nogu. Dopala se begu, hteo je da je uzme za svoj harem u Istanbulu, ali su je lјudi krili svako veče u drugoj mahali. Da je prevari, Turčin je sagradio česmu, misleći da će je njegovi lјudi zgrabiti kada kršna devojka dođe na vodu. Ono što su Turci danju gradili, noću su lukavi i hrabri meštani rušili. Beg je shvatio da lepota ne ide na silu, i kao poklonik lepote odlučio je da sagradi česmu, jer je čar kojim je devojka zračila bio dar odozgo. Zbog toga se lepota obožava, ona je kult i vrhunska inspiracija.

Stara „Strošena češma“ nalazila se pored današnje trafostanice, a sada je smeštena u obnovlјeni kompleks da svojim nemim jezikom govori da je krvni srodnik novih česama. Isklesana je od čvrstog, sjajnog kamena, četvorougaonog oblika sa kamenim krovom razrađenim na četiri strane. Sa svake strane je po jedna lula, a klesar je uklesao i godinu – 1886.

U današnjem kompleksu postoje dve česme – gornja i donja. Gornja je izgrađena 1903. godine od bledožutog masivnog kamena, sa bež nijansama. Lučni svod je uklesan sa tri lule od livenog ili kovanog metala sa zaoblјenim ukrasom na kraju i sa još dva uklesana otvora iz kojih sada teče blistavo bistra i providna voda sa snažnim početnim tokom. I deda Mita kalajdžija je napravio lepu limenu kutlaču zakačenu lancem za česmu za piće, ali su je nestašni momci i nesavesni lјudi bacali okolo, dok nije nestala.

Voda je zimi u prohladnim jutrima topla, a iz nje se diže čas ređa, čas gušća para kao u rimskim termama. Leti je voda ledeno hladna. Pre vraćanja česme u prvobitni oblik, voda se izlivala u veliko korito i tekla u četiri korita, u koje se voda prelivala. Sada su ostala samo dva izlizana korita da nas podsećaju da su lјudi na njima oštrili sekire, noževe i drugi alat, a žene su ispod njih ponekad prale odeću i prostirke.

Karakteristika stanovništva mahale “Strošene češme” je ta, da su ljudi radeći poslove na svojim imanjima, bili zadovoljni svojim životom i sa minimumom svoje egzistencije. O standardu se nije moglo ni govoriti. Na njivama su se često mogle čuti “našinske” pesme, koje su pevale uglavnom žene ili devojke.

“Strošena češma” je bila vodeća mahala u organizovanju i izvođenju raznih priredbi i slavlja, odnosno praznovanja bilo verskih, tradicionalnih ili državnih praznika. Stanovništvo te mahale imalo je i najpovoljnije uslove za sve to na otvorenom mestu “Širinta”. To je slobodan prostor od oko 100 kvadratnih metara odmah ispred česme iz koje je tekla uvek hladna, bistra i pijaća voda.

Na prostoru “Strošene češme” živeo je najveći deo caribrodskog stanovništva jer je bila najveća od svih mahala, a u njoj locirane još tri : “Borovska”, “Velina” i “Ćitina”.

   CARIBRODSKA ŠUŠENICA

Dani caribrodske šušenice su svojevrsno okupljanje ukusa jugoistočne Srbije na jednom mestu! Ovo je turističko – gastronomska manifestacija koja se od 2014. godine, svake jeseni održava u Dimitrovgradu.

Ovom manifestacijom opština teži, ne samo da razvija turizam, već i da poboljša privrednu saradnju, naročito sa Bugarskom čija je granica udaljena svega 5 kilometara od Dimitrovgrada.

Te, sada već daleke, 2014. godine, na temperaturi u minusu, snežnoj mećavi i poledici, manifestacija je održana prvi put. Podržali su je Opština Dimitrovgrad i Sportsko turistički centar, a glavni inicijator bio je restoran „Nojeva barka“ i njegov vlasnik – Milko Sokolov. Okupljanje izlagača, sladokusaca, ali i običnih znatizeljnika počelo je tokom ranih jutarnjih časova i to na platou gradske pijace. A imalo je sta da se vidi i da se proba – od šušenice, preko slanine, kobasica, peglane, čvaraka i sprže, pa sve do sira, kačkavalja, meda i naravno nezaobilaznih domacih vina i rakija. Oni koji su manifestaciju posetili bili su zadovoljni onim što su videli. Treće mesto za najbolju susenicu osvojio je Goško Ilijev, drugi je bio Rangel Rangelov, a pobednik prve Caribrodske Šušenice postao je Ljubiša Sokolov.

Prvih nekoliko godina, manifestacija je trajala jedan dan, a od 2019. godine traje dva dana. Iz godine u godinu broj posetilaca i izlagača se povećava, pa je tako mesto izlaganja prošireno na dve lokacije u gradu. U sportskoj hali nalaze se izlagači šušenica, mesnih i mlečnih prerađevina, vinarije i destilerije, a duž Balkanske ulice su izloženi suveniri, prerađevine od voća i povrća, ajvar, ljutenica, džemovi, zemljane posude, tekstil i drugo.

Pored provereno dobre šušenice, čiji su kvalitet, godinama unazad, ocenjivali Nenad Gladić, poznatiji kao Lepi Brka, Jolanta Delibozova, bugarski kuvar Ivan Zvezdev, međunarodni sudija i savetnik predsednika svetske asocijacije kuvara za ceo Balkan, Ivo Andrić iz Beograda, kao i promoter manifestacije poznati srpski kuvar, naše gore list, Stambol Geštamov. Dane šušenice prati i bogat kulturno – umetnički program u kome su do sad učestvovali folklorni ansambl KUD-a Dimitrovgrad, Duvački orkestar „Caribrod”, „Caribrodski orkestar”, Vesna Zmijanac, Neda Ukraden, Miroslav Ilić, DJ Marko Škorić, Dragan Kojić Keba.

Izlagači kažu da posebne tajne u pripremama nema, već da šušenica dobar ukus „duguje” kvalitetnom mesu sa naših prostora i načinu na koji se meso suši – dimi od davnina, pa je cilj i da se kroz ovakvu manifestaciju tradicionalni srpski proizvod plasira na bugarsko tržište. I, upravo iz te zemlje su posetioci najbrojniji. Oni su oduševljeni tradicionalnom srpskom kuhinjom i specijalitetom kome je posvećena čitava dvodnevna gastro-turistička manifestacija, pa se na štandovima trguje ne samo dinarima, već i evrima i levima.

Spomenimo čije su najukusnije šušenice, tj. pobednike : Ljubiša Sokolov (2014.), Mesara “Pimes”-Pirot (2015.), Petačinska šušenica (2016.), Tomica Milić – Činiglavci (2017.), Dragan Jocić, farma Bane – Pirot (2018.), Poljoprivredno gazdinstvo Spasov (2019.), Petačinska šušenica (2022.), Petar Kostić – Pirot (2023.)

      Televizija Caribrod

Televizija Caribrod nešto više od tri decenije informiše bugarsku nacionalnu manjinu. Pored informativnog programa, koji je dvojezičan, ova televizija čuva kulturno nasleđe bugarske nacionalne manjine koja živi u Srbiji. Počeli smo sa nekoliko entuzijasta i izrasli u ozbiljnu lokalnu televiziju, sa celodnevnim programom. Televizija Caribrod, pre 33 godine bila je prva televizija u pirotskom okrugu.

Zbog specifične konfiguracije terena, na teritoriji opštine Dimitrovgrad, početkom devedesetih bio je moguć prijem samo RTS-ovih kanala i prvog programa bugarske državne televizije. Zato je grupa građana, vođena idejom Alekse Radeva (Švejk) preko mesne zajednice, krajem osamdesetih pokrenula inicijativu za izgradnju kablovsko distributivnog sistema.

Sredstvima građana kuplјena je oprema i u prvoj fazi priklјučeno je 630 korisnika. Tokom 1991. godine, sredstvima donatora , kuplјena je oprema u VHS formatu i u prostorijama Centra za kulturu počela je sa radom TV “Caribrod” kao interni kanal KDS-a.

Ideja za stvaranje lokalne televizije je potekla zbog raspisivanja novog samodoprinosa. Tadašnji direktor SIZ-a, Nebojša Ivanov je od novinara lista “Bratstvo”, snimatelјa “TV Žurnala na bugarskom jeziku” i dopisnika Radio Niša, Sretena Igova i novinara „Bratstva“, Alekse Taškova tražio savet, kako i na koji način da se novi samodoprinos izreklamira. Sreten Igov je tada došao na ideju da se preko kablovskog sistema formira lokalna televizija za čiji rad su za početak potrebni kamera, mikrofon i video rikoreder, što je od direktora SIZ-a prihvaćeno. Oprema je sredstvima SIZ-a kuplјena i tako je realizovana  prva emisija iz kancelarije tadašnjeg direktora Centra za Kulturu, Zorice Milev, koja je ujedno i vodila emisiju. Nјeni sagovornici su bili predstavnici lokalne vlasti, MZ i SIZ. Emisiju su realizovali : Sreten Igov – snimatelј, Dragolјub Pejčev – tehnički realizator, Aleksa Taškov – novinar – saradnik i Zorica Milev – voditelј. Nakon te emisije, grupa volontera  tokom sedmice počinje redovno da beleži dešavanja u gradu i subotom uveče u emisiji “Nedelјni pregled” (“Сeдмичeн oбзoр”) to prezentovala korisnicima KDS-a, ravnopravno na srpskom i bugarskom jeziku.

Pratila su nas turbulentna vremena. Privatizovani smo 2015. godine, ali bez obzira na sve, mi, zaposleni u ovoj medijskoj kući, zadržali smo informativni koncept brzog i tačnog informisanja bugarske nacionalne manjine. Naš program mogu videti gledaoci cele Istočne i Jugoistočne Srbije jer upravo je to oblast gde živi najveći broj pripadnika bugarske nacionalne manjine.

Nekada je Televizija Caribrod brojala oko 20 zaposlenih, danas je taj broj sveden na 10.

Za postignute rezultate tokom dvadeset godina rada, povodom praznika Opštine Dimitrovgrad, Roždestvo Presvete Bogorodice, Skupština opštine Dimitrovgrad je 21.09.2011. godine našoj medijskoj kući dodelila priznanje iz oblasti informisanja.

                                         Turnir u malom fudbalu

Jedan od znakova prepoznatljivosti Dimitrovgrada je svakako i Turnir u malom fudbalu, koji se svake godine od 15. do 31. jula održava u Sportskom centru „Park“. Mnogu će reći da takvih turnira ima u skoro svakom selu u Srbiji, ali ovaj je zaista poseban. Ovo je stav igrača sa strane, koji godinama unazad dolaze u Dimitrovgrad. Atmosfera koja prati ovaj turnir zaista je posebna, a to igrači osete i zato mu se rado vraćaju.

Smatra se da je prvi zvanični turnir održan 1963. godine. Zbog proglašene državne žalosti usled strašnog zemljotresa u Skoplju, odložen je početak turnira, pa su se tako prve nedelje avgusta odigrale prve utakmice. O prvom zvaničnom turniru nije bilo informacija u štampi, nema ni pouzdanih podataka o broju ekipa, pobedniku turnira, pojedinačnim nagradama… Međutim, postoji fotografija tima „Zbirut’k“ na kojoj su Ljubiša Zlatković, Asen Antov Šerko, Slobodan Manov Bambi, Milan Pejčev Fufi, Vlastimir Dimitrov i Angel Dimitrov Age. Pojedinci tvrde da je 1963. godine pobednik turnira bila ekipa željuškog „Partizana“. Drugi tvrde da je te godine trijumfovao FK“Asen Balkanski“, a ima i onih koji su mišljenja da je „Student“ osvojio turnir.

 

Od jula 1968. godine takmičenje u malom fudbalu odvijalo se pod nazivom „Memorijalni turnir Pejčev Aleksandar Aca“, na predlog tadašnjeg predsednika Zavičajnog kluba studenata, Simeona Manova None i Aleksandra Petrova Perka. Prvi memorijalni turnir privukao je veliku pažnju igrača i ljubitelja malog fudbala. Bilo je prijavljeno 14 ekipa iz Dimitrovgrada, Željuše, Gojin Dola, Obrenovca, Srećkovca… Posle sedam takmičarskih dana, pobednik prvog memorijalnog turnira bila je ekipa „Pčela“ iz Dimitrovgrada.

 

Poslednjih deset godina prošlog veka, Turnir u malom fudbalu dobija fizionomiju dobro osmišljene i organizovane sportsko kulturne manifestacije. Malo ko u Srbiji može da se pohvali onim što je u periodu od 1990. do 2000. godine postignuto na sportskom planu u pograničnom mestu, Dimitrovgradu.

Turnir iz godine u godinu dobija na kvalitetu i masovnosti. Svake godine okupi po tridesetak ekipa sa više od 300 igrača, a njihove mečeve prati više hiljada gledalaca.

Turnir je u ovom, šest decenija dugom periodu izrastao u manifestaciju, koja je sama sebe izdržavala zahvaljujući mnogobrojnim vizionarskim potezima organizatora. Treba spomenuti još i prateće manifestacije, od tombole do kulturno – zabavnog programa „Proćislo leto“ ili tradicionalnog susreta „Mršavi i debeli“.

Na kraju, setimo se i nekih proslavljenih pobednika turnira : FK „Asen Balkanski“, „Kukurigusiti“, „Kazablanka“, „Riboljupci“, Legende“, „Bolji život“, „Hotel Sax Balkan“, „Mlekara Stara planina“…

 

                                               Asen Balkanski

                                                (1920. – 1943.)

Ko je bio Asen Balkanski i zašto je caribrodski fudbalski klub nosio baš to ime?

Početkom dvadesetog veka, tačnije 1924. godine u Dimitrovgradu (tadašnjem Caribrodu), osnovan je fudbalski klub – FK Balkan. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. godine, klub menja svoje ime u Asen Balkanski. Konačno, 1994. klub dobija svoje sadašnje ime Fudbalski klub Balkanski.

         Projekat pomaže Ministarstvo kulture i informisanja, po Konkursu za sufinansiranje projekata radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja za 2022. godinu   (ako može “ u kutiju” da se stavi)

Sa kime god da smo razgovarali, rekli bi nam skoro isto: “Čuo sam za Asena Balkanskog, ali ne znam tačno ko je i šta je bio”. Marjan Milanov, autor Virtuelnog muzeja Caribrod detaljno nam je ispričao ko je bio Asen Balkanski.

Rođen je kao četvrti sin porodice Georgija Drocanova u selu Čuprene u Bugarskoj, pod imenom Slavčo Georgiev Drocanov. U rodnom selu završava progimnaziju odličnim uspehom, ali zbog materijalnog stanja u porodici ne nastavlja dalje školovanje, već počinje da radi kao sluga po selu. Ipak, njegovo interesovanje za knjigu i učenje ne jenjava, pa Slavčo postaje bibliotekar u svom selu. Tih godina dolazi u kontakt sa ljudima iz komunističke ilegale i prihvata njihove tada progresivne i obećavajuće ideje i ideale.

“U jesen 1941. Slavčo dobija poziv za vojsku i odlazi u kasarnu. Ipak, zbog svojih ubeđenja ne miri se sa činjenicom da služi u vojsci koja je na strani fašista, pa odlučuje da pobegne. Sa svojim prijateljem Neofitom Aleksandrovim Lomskim jedne noći beže iz kasarne u Belogradčiku, prelaze jugoslovensku granicu i stupaju u kontakt sa jugoslovenskim partizanima. Dvojica mladića pristupaju Nišavskom partizanskom odredu i učestvuju u borbama na teritoriji jugoistočne Srbije, pokazujući veliku hrabrost i inicijativu. Kada komandir čete gine u borbi, Slavčo Georgiev Drocanov, sada već poznati borac Asen Balkanski, postaje komandir čete. Njegovi podvizi na području Visoka toliko su se pročuli, da je fašistička vlast u Bugarskoj obećala 300.000 leva onome ko ubije ili preda Asena Balkanskog. Njegov prijatelj Neofit Lomski gine u borbama koje bivaju sve teže”– objašnjava Milanov.

Teška reumatska bolest, zaustavila ga je u antifašističkim borbama, zbog koje je Balkanski ilegalno prebačen preko granice u Vidin, gde su se partizanski lekari starali o njemu nešto manje od mesec dana. U proleće 1943. Balkanski se priključuje Vidinskom partizanskom odredu, a odatle sa grupom boraca prelazi u Jugoslaviju, gde se priključuju pirotskom odredu. 

“Policija i četnici vrbuju lokalno stanovništvo kako bi lakše uhvatili Balkanskog i njegove ljude. Prilikom pripreme za jednu akciju, 8. avgusta 1943., grupa partizana na čelu sa Balkanskim silazi u selo Topli Do kako bi se snadbela hranom. Tu, međutim, nailaze na zasedu! U toj zasedi, kod mosta u Toplom Dolu, gine Asen Balkanski, kao i poznati jugoslovenski partizan Koto. Asen Balkanski je u trenutku pogibije imao samo 23 godine.”

Zašto baš caribrodski fudbalski klub dobija ime Asen Balkanski? Kako Milanov objašnjava, Balkanski je bio Bugarin koji se borio na strani jugoslovenskih partizana, za slobodu ovog kraja, protiv fašista. Obzirom na to da je ovaj deo Stare planine pretežno naseljen bugarskim stanovništvom, predstavnici caribrodskog partizanskog odreda dali su predlog da se tadašnji fudbalski klub “Balkan” preimenuje u “Asen Balkanski” u čast istaknutog bugarskog partizanskog borca.

Balkan Teatar fest

„Balkan Teatar fest“ je međunarodni festival profesionalnih i amaterskih pozorišta. Svake godine na sceni teatra „Hristo Botev“ publici se predstavi veliki broj pozorišta iz Srbije, Bugarske, Makedonije. Za vreme trajanja festivala, dimitrovgradska publika ima priliku da se sretne sa poznatim glumačkim imenima iz regiona.

Dimitrovgradska jesen je već dugi niz godina u znaku pozorišta. Međunarodni pozorišni festival „Balkan teatar fest“ najmlađa je manifestacija u organizaciji Centra za kulturu, a njeno prvo izdanje realizovano je pre sedamnaest godina. 14. oktobra 2005. godine počeo je prvi pozorišni festival „Balkan teatar fest“. Na ovaj način pozorišna tradicija je napravila iskorak u kulturnom životu Dimitrovgrada.

Slobodno se može reći da je glavni “krivac” za osnivanje Balkan teatar festa Delča Gigov (1959. – 2022.)

Rođen je 1959. godine u Dimitrovgradu, gde je završio Osnovnu školu i Gimnaziju. Gigov je iz porodice Brezničanje, koja je u istoriji ovog grada poznata kao familija iz koje potiču brojni sportski i kulturni delatnici.

Gigov se od 1980. godine bavio glumom, a ljubav prema teatru nasledio je od svoje majke Desanke, izuzetno aktivne glumice dimitrovgradskog pozorišta tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Odigrao je preko četrdeset uloga u dimitrovgradskom pozorištu, a nekoliko puta glumački je zablistao i na sceni Narodnog pozorišta u Pirotu. Ostaće upamćene njegove mnogobrojne role za koje je nagrađivan mnogo puta na festivalima kako u Srbiji, tako i u Republici Bugarskoj, a najviše priznanje za najbolju mušku ulogu dobio je na Republičkoj smotri amaterskih pozorišta Srbije u Kuli, za ulogu Agatona u predstavi “Ožalošćena porodica”.

2004. godine postaje rukovodilac dimitrovgradskog teatra, a već 2005. uspeo je da realizuje davnašnju želju dimitrovgradskih pozorišnih pregalaca i pokrene Balkan teatar fest. Od 2008. godine bavi se i režijom, kako večernjih predstava, tako i predstava za decu i mlade za šta je više puta nagrađivan.

Prva godina festivala, 2005. dovela je na dimitrovgradsku scenu ukupno 13  pozorišnih komada, koje su predstavili ansambli iz Srbije (Pirota, Niša, Beograda, kao i Amatersko pozorište iz Dimitrovgrada) i nekoliko gradova u susednoj Bugarskoj (Kavarne, Vrace, Kostinbroda, Pomorija i Sofije). Prvo izdanje festivala obuhvatilo je i raznovrstan prateći program, u okviru koga su poštovaoci ne samo pozorišta, već i kulture uopšte mogli da pogledaju izložbu pod nazivom „Caribrodski umetnici“ i projekciju filma „Sezona kanarinaca“, a deo programa bilo je i „Veče Zlatana Dudova“, posvećeno svetski poznatom filmskom reditelju poreklom iz Dimitrovgrada.

„Krajem aprila 2005. godine imenovana sam za v.d. direktora Centra za kulturu. U maju te godine teatar „Hristo Botev“ doneo je prvu „Zlatnu kamilu“ sa Festivala humora, satire i pantomime u Topolovgradu u Bugarskoj. Par nedelja posle toga, pokojni Delča Gigov mi je jednog jutra saopštio da nam je odobren projekat „Balkan teatar fest“. Sećam se da je rekao kako je u šali poslao projekat Ministarstvu kulture. Ministarstvo je odobrilo 800.000 dinara i u tom trenutku je najveći problem bio, kako organizovati festival. Ono što je po meni bilo presudno kod organizacije tog prvog festivala, bila je želja i volja da se sve uradi na najbolji mogući način. Uz pomoć opštine obezbeđeno je dodatnih 400.000 dinara, a svi radnici centra angažovali su se narednih meseci maksimalno. Renovirane su i uređene prostorije pozorišta, predviđene za šminkernicu i garderobu, uređen klub ispod scene, kompletno renovirano kupatilo pored scene, urađena tonska kabina na balkonu sale, završeno kompletno uzemljenje struje za osvetljenje sale i scene… Entuzijazam radnika, koji su provodili i do 12 sati dnevno u zgradi Centra za kulturu, kako bi pripreme bile završene na vreme, bio je presudan da prvi festival protekne bez ikakvih problema. Tih mesec dana Dimitrovgrad je bio balkanska prestonica pozorišne umetnosti, a ljubiteljima teatra se pored domaćeg ansambla, predstavilo još 11 profesionalnih i amaterskih pozorišta iz Srbije i Bugarske. Rado se sećam tih dana, bila je izuzetna čast biti deo svega toga“ priseća se Nadežda Stojanović, novinar Radio televizije Caribrod.

Od tada do danas, tokom tih petnaestak dana krajem oktobra i početkom novembra Dimitrovgrad postaje pozorišni centar, i tako skoro dve decenije. Sam festival nije takmičarskog karaktera i nije žanrovski opredeljen. Organizacija festivala odvija se preko Centra za kulturu, a u samu realizaciju uključeni su mnogobrojni amateri, članovi pozorišta „Hristo Botev“.

Jedan od ciljeva ove manifestacije je da dimitrovgradska publika vidi predstave iz različitih država, gradova, amaterskih i profesionalnih pozorišta. Od posebnog je značaja to što se festival odvija u jednoj multietničkoj sredini i u gradu koji se nalazi na samoj granici dveju balkanskih zemalja.

         „Sećam se, prvi BTF bio je izuzetno dobro posećen. Mi smo imali tu priliku da vidimo, tada, vodeća pozorišta u Republici Bugarskoj, kao što su Topolovgrad, Kavarna, Pomorie sa, sećam se, tom fenomenalnom predstavom „Bog“, po tekstu Vudija Alena, zatim pozorište iz Prokuplja sa „Srpskom dramom“… I to su sve festivalske pobedničke predstave koje nikako nisu padale što se kvaliteta tiče u odnosu na neka profesionalna pozorišta koja su se pojavila na prvom Balkan teatar festu.“–  ispričao nam je Boris Lazarov, novinar.

Prve večeri festivala nastupila je omladinska pozorišna trupa „Zenici“ iz Kavarne, bugarskog grada na obali Crnog mora, sa scensko-muzičkim nastupom. Usledila su pozorišta iz Vrace, Kostinbroda i Pomorija sa predstavama „Slika i prilika“, „Hrana za pse i mačke“, „Privremeni stanar“ i mjuzikl „Bog“. Za mjuzikl „Bog“ u izvođenju Pomorijskog pozorišta Prosveta, može se reći da je to bila prava drama-komedija poznatog američkog dramskog pisca, glumca, reditelja i scenariste Vudija Alena. Učešće je uzelo i pozorište iz Prokuplja predstavom “Srpska drama”. Iz Beograda se Unija dramskih umetnika predstavila komedijom “Francuska snaja” u kojoj je u glavnoj ulozi nastupio poznati glumac Božidar Bole Stošić.

U poslednjoj nedelji festivala, pozorišnoj publici se predstavio Dom kulture iz Topolovgrada „Sveti Kirilo i Metodije“. Ovo je bilo prvo gostovanje Topolovgradskog pozorišta, koje, kao i dimitrovgradsko, ima preko sto godina tradicije. Prema rečima pozorišnih ljudi, smatra se jednim od najboljih amaterskih teatara u Bugarskoj. Na samom kraju festivala, na veliko zadovoljstvo publike, Sofijsko narodno pozorište „Ivan Vazov” izvelo je predstavu „Lazarica”, sa Valentinom Tanevim i Malinom Krastevim u glavnim ulogama.

Ostaće upamćena i komedija „Kako smo voleli druga Tita“ u izvođenju pirotskog Narodnog pozorišta. Od profesionalnih pozorišta, na prvom „Balkan teatar festu” nastupilo je niško Narodno pozorište sa predstavom „Feliks i Doris” po tekstu američkog scenariste Bila Manbofa.

Prvi „Balkan teatar fest” 19. novembra zatvorilo je dimitrovgradsko amatersko pozorište „Hristo Botev” koje je pred prepunom salom šesti put zaredom izvelo komediju „Nišan” Srbislava Minkovića prema scenariju Slobodana Aleksića. Smeh i aplauzi tokom cele predstave, samo su potvrdili očigledno – da je reditelj Slobodan Aleksić kao i uvek bio na visini zadatka i odradio odličan posao.

Pored organizatora, koji su otvorili novu stranicu kulture u Dimitrovgradu, velike pohvale dobila je i sama poblika koja je punila salu Centra za kulturu, a za svaku predstavu, može se slobodno reći, tražena je karta više. Zanimljiv je podatak da je u gradu sa 6.000 stanovnika prve godine održavanja festivala bilo preko 3500 posetilaca.

Autor ilustracije za plakat “Balkan teatar festa” je poznati dimitrovgradski slikar, Georgi Josifov (1955.-2021.)

         *Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu. Diplomirao je 1981. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Bavio se slikarstvom, ilustracijom knjiga, pozorišnim slikarstvom i scenografijom. Uradio je oko 200 slikarsko – scenografskih pozorišnih predstava u zemlji i inostranstvu, ilustrovao veliki broj knjiga za decu, učestvovao na mnogim kolektivnim izložbama, a samostalno je izlagao u Beogradu, Dimitrovgradu, Novom Sadu, Vukovaru, Šidu, Budimpešti. Učesnik je likovne kolonije “Poganovski manastir”.

         Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Autor je mape Novog Sada sa reprodukcijama crteža, olovkom, koja se nalazi u preko 60 zemalja, na svim kontinentima.

Iz godine u godinu, na dimitrovgradskim daskama koje život znače, smenjivao se veliki broj poznatih profesionalnih i glumaca amatera. Repertoar festivala pozorišta veoma je različit. Igrane su komedije i drame svetskih klasika Molijera, Čehova, Sartra, preko klasika srpske i bugarske dramaturgije – Jovkova, Stankovića, Stratijeva, Nušića, pa do savremenih srpskih i bugarskih pisaca, Kovačevića, Bojčeva, Jordanova i drugih.

Od “Hamleta”, “Don Kihota”, “Karamazovih”, “Malog princa”, preko “Koštane”, “Laže i paralaže”, “Kir Janje”, “Ožalošćene porodice”, do “Radovana III”, “Sabirnog centra”, “Hasanaginice”, adaptacije čuvene komedije “Alo alo”… redovni posetioci “Balkan teatar festa” do sada su imali priliku da pogledaju oko 150 pozorišnih izvođenja. U nekima od njih mogli su i da se uživo uvere u glumačke sposobnosti poznatih imena iz sveta glume, poput Predraga Ejdusa, Svetlane Cece Bojković, Vlastimira Đuze Stojiljkovića, Miše Janketića, Laneta Gutovića, Boleta Stošića, Branislava Trifunovića, Branislava Zeremskog, Nebojše Dugalića, te Hrista Mutafčieva, Mariusa Donkina, Vanje Dojčeve, Ivajla Zaharijeva i drugih.

Pored redovnog i neizostavnog učešća Amaterskog pozorišta “Hristo Botev”, u okviru “Balkan teatar festa” pred dimitrovgradskom publikom našli su se ansambli iz Pirota, Niša, Beograda, kao i iz Aleksinca, Leskovca, Prokuplja, Kruševca, Kraljeva, Stare Pazove, Kragujevca, Lazarevca, Zaječara, Smederevske Palanke, Novog Pazara…

Lokalna pozorišna scena bila je domaćin i teatrima iz bugarskih gradova: Sofije, Vrace, Pomorija, Kostinbroda, Topolovgrada, Pazardžika, Draganova, Berkovice, Trgovišta, Velingrada… Dovodeći umetnike iz dve susedne zemlje na istu scenu, na kojoj se u žanrovski raznovrsnom umetničkom izvođenju mogu čuti i srpski i bugarski jezik, “Balkan teatar fest” postaje prepoznatljiva kulturna manifestacija, koja spaja dva bratska naroda i njihovu kulturu.

         “Publika gleda ono što joj se servira, tako da je izbor repertoara dimitrovgradskog pozorišta u isto vreme i stvaranje pozorišne publike. O repertoaru pozorišta treba brinuti izuzetno pažljivo, jer pozorišna publika se stvara od malena, kao što se i glumci stvaraju od malena – sa dečijom i omladinskom scenom.” kaže Lazarov.

Za 17 godina postojanja Balkan teatar fest je rastao, menjao se i prilagođavao prilikama i okolnostima u gradu, zemlji i regionu. Od njegovog osnivanja, realizaciju festivala podržava opština Dimitrovgrad, Nacionalni savet Bugara u Srbiji, Ministarstva kulture Srbije i Bugarske i brojni sponzori.

D – Dimitrovgrad

ISTORIJA

Tragovi prvih naselјa na teritoriji opštine Dimitrovgrad datiraju još iz vremena eneolita. Rimski put Via Militaris koji je sagrađen u prvom veku nove ere je prolazio kroz teritoriju današnjeg grada. U maju 2010. godine, dobro očuvani ostaci puta su iskopani u toku radova na Koridoru 10. Ovi krajevi su 1433. godine pali u viševekovno tursko ropstvo. Turski sultan Sulejman Veličanstveni koji je 1521. godine sa svojom vojskom preuzeo pohod na sever pri proputovanju kroz dolinu Nišave je zapisao: „Konačno sam u naselјu pod imenom Carski bunar“. Po predanjima naziv ovog naselјa bio je „Carski brod“, pa se kao takav i danas koristi u narodu. Do danas, međutim nije zvanično utvrđeno koje je godine naš grad dobio naziv Caribrod.

U blizini grada se nalazila osmanska vojna baza u periodu kada je ovaj prostor bio pod osmanskom vlašću. Caribrod, sela Kalotina i Dragoman bili su nekad svojina vezira Mehmed-paše Sokolovića. Tada je Caribrod bio selo sa 90 kuća: 30 Turskih i 60 Bugarskih. Obrađivao se usev pirinač, a mesto je imalo dve kafane i dva hana.

Caribrod je 1878. godine bio palanka sa oko 200 kuća. 1881 godine. u Caribrodu se nalazilo sedište Visočkog sreza, i srpski ćumruk (carinarnica) prema Sofiji. Od Caribroda do Dragomana bilo je dva sata hoda.

         Na Neškovom brdu iznad Dimitrovgrada izdiže se jedinstveni antiratni spomenik nazvan Pametnik. Ova spomen-kosturnica svečano je otkrivena 6. maja 1887. godine, i u njoj su zajedno sahranjenе kosti stotinak poginulih srpskih i bugarskih vojnika i oficira iz bratoubilačkog rata 1885.godine.

Posle neuspeha srpske vojske u bici kod Slivnice u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, njene jedinice su se povukle na zapad. Na Neškovom brdu u blizini Caribroda ostala su dva srpska pešadijska puka i jedna baterija. Kada ih je napala bugarska vojska došlo je do borbe prsa u prsa, a srpske trupe su morale da se povuku. Na bojištu je ostalo 49 srpskih i 58 bugarskih vojnika. Po naređenju bugarskog pukovnika dve godine nakon bitke je podignuta Spomen-kosturnica Pametnik u kojem su sahranjeni vojnici obe države. 

Nakon Prvog svetskog rata Bugarska je Nejskim mirovnim ugovorom od 27. novembra 1919. morala da preda Caribrod Kralјevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

U okviru kralјevine SHS od 1922. do 1929. godine Caribrod se nalazio u niškoj oblasti, a 1929. godine formiranjem banovina pripao je Moravskoj banovini. Za vreme otkako se nalazi u sastavu jugoslovenske države to je postalo prometno i prosperitetno granično mesto. To je živopisna varoš podignuta na samoj Nišavi, u podnožju Stare planine. Kroz grad prolazi stari carski drum koji povezuje Evropu sa Orijentom, a koji je utvrdio još rimski car Trajan, u svoje vreme. U toku Drugog svetskog rata Bugarska je grad pripojila, ali je, nakon oslobođenja 1944. godine  ponovo vraćen Jugoslaviji.

         Stari naziv grada bio je Caribrod, a sadašnji naziv je dobio 1951. godine, dekretom tadašnje Vlade FNRJ, u čast Georgi Dimitrova, bugarskog predsednika. Godine 2008. odbornici Skupštine opštine Dimitrovgrad pokrenuli su inicijativu da vrate staro ime Caribrod. Odluka o promeni imena je izglasana (za je glasalo 25 od 28 odbornika) ali ni dan danas nije sprovedena.

GEOGRAFIJA

Dimitrovgrad se nalazi na 463 m nadmorske visine, na krajnjem jugoistoku Republike Srbije, u gornjem toku reke Nišave, na oko 90 km od Niša i oko 60 km od Sofije, glavnog grada Republike Bugarske. Teritorijalno pripada pirotskom okrugu i udaljen je oko 20 km istočno od sedišta okruga. Po popisu iz 2011. godine, cela opština imala je 11.748 stanovnika, a u samom gradu živelo je 6.968 stanovnika. Većinu stanovništva čine pripadnici bugarske nacionalne manjine.

KULTURA

Malena varoš koju mnogi nazivaju i jugoistočnom kapijom Srbije, Dimitrovgrad, proteklih decenija iznedrio je više desetina akademskih, ali i samoukih slikara i drugih umetnika. Sa svojih desetak hiljada duša, bez sumnje je, što se kulture tiče, u samom vrhu na ovim prostorima.

Dimitrovgrad je iznedrio 24 akademska umetnika. Mnogi od njih, kao što je čuveni portretista Slobodan Sotirov, koji je uradio preko 2.000 portreta, žive i rade u velikim gradovima.

Ovaj fenomen karakteriše i činjenica da su mnogi umetnici sklonost nasledili od svojih roditelja, tako da nije redak slučaj da se slikanjem bave otac i sin, ili sinovac i stric.

Na ovom spisku su Bogdan i Branko Nikolov, Dušan i Perica Donkov, Jelica Donkov, Dimitar i Teodor Ilijev, Mirjana, Veselin i Milovan Denkov… Ono što ih, međutim, karakteriše jeste da su oni svi prepoznatljivi po svojoj originalnosti i umetničkom pečatu, a zajedničko im je to što je svako od njih deo svog stvaralaštva dao gradu u kojem je stasao.

Dimitrovgradski umetnici zaslužni su i za čuvenu međunarodnu koloniju “Poganovski manastir”, koju priređuju Galerija i lokalna samouprava. Zahvaljujući toj koloniji, koja je ugostila mnoge slikare sa gotovo svih kontinenata, fond Galerije sadrži oko 700 slika, nastalih u kanjonu reke Jerme.

Osim gradske galerije, u Dimitrovgradu postoji i biblioteka. Narodna biblioteka „Detko Petrov“ je nastala 1898. godine. U okviru biblioteke nalazi se Muzejska zbirka, koja ima oko 1800 predmeta, fotografija, razglednica i drugih dokumenata koji svedoče o životu na ovom prostoru. Muzejsku zbirku čine dve osnovne postavke: arheološka i etnografska, koje obuhvataju predmete počev od praistorije, preko antičkog, vizantijskog, srednjovekovnog i turskog perioda, kao i predmete koji su bili u upotrebi do prve polovine XX veka.

Od 2014. godine u Dimitrovgradu se svake jeseni održava gastronomsko-kulturno-turistička manifestacija Dani caribrodske sušenice. Tom prilikom pored brojnih kulturnih sadržaja izlažu se predmeti domaće radinosti, ali i polјoprivredni proizvodi ovog kraja. Centralni događaj je prodajna izložba tradicionalnih artikala domaće hrane i takmičenje u izboru najbolјe i najkvalitetnije sušenice.

Okolina Dimitrovgrada je posebno zanimljiva kako za turiste, tako i za same žitelje. U blizini sela Smilovci nalazi se Petrlaška pećina, koja je okarakterisana kao spomenik prirode.

 U ataru sela Smilovci nalaze se veštačka jezera Savat 1 i Savat 2. Lokalno stanovništvo ovde često dolazi u ribolov, jer su jezera bogata somom, karašem, šaranom, crvenperkom, štukom i drugim vrstama ribe. Pecanje je dopušteno samo uz dozvolu.

Centar za hiporehabilitaciju dece ometene u razvoju nalazi se baš u blizini Smilovskih jezera. U pitanju je posebna vrsta terapije u kojoj učestvuju konji koji pomažu mališanima.

Prirodne lepote opštine Dimitrovgrad i bogata domaća kuhinja poslednjih godina privlače sve više turista, pogotovo iz susedne Bugarske.

Đurđevdanska trka

Đurđevdanska trka se održava od 2018. godine, početkom maja, oko „Đurđevdana“, pa je tako i dobila ime. Na ideju o organizovanju ove manifestacije došao je Aleksandar Markov, tadašnji sekretar, a sada predsednik  Atletskog kluba „Balkan“. Učesnici se takmiče na stazi od Stacionara do spomenika „Pametnik“. Staza je dugačka 3100 metara, a pored seniora i seniorki, učestvuju i rekreativci.

Nakon pozdravne reči predsednika opštine Vladice Dimitrova, učesnici prve Đurđevdanske trke „Pametnik 2018.“ imali su priliku da prisustvuju jedinstvenom predavanju. Profesor istorije Bratislav Stamenov govorio je o srpsko-bugarskom ratu 1885-te, dok je Danijela Hristov govorila o Đurđevdanu i Svetom Georgiju u čiju se slavu obeležava ovaj praznik.

Sportski deo manifestacije održan je na stazi od bolnice do Pametnika, a distancu od 3100 metara u najprestižnijoj trci seniora i seniorki najbrže su istrčali Marko Ranković iz Lazarevca i Jovana Veličković iz Niša.

„Nisam se posebno pripremala za ovu trku. Došla sam da istrčim stazu rekreativno i zadovoljna sam. Staza je bila teška. Zadnjih 700m bilo mi je najteže.“ – rekla je Jovana Veličković.

„Bilo je veoma teško. Konkurencija je bila jaka. Bila su četiri takmičara iz Bugarske koji su u izuzetnoj formi. Jedan takmičar iz Bugarske i ja borili smo se sve do poslednjih 700m, a onda sam napravio jednu promenu, koju on nije mogao da isprati. Uspeo sam da se izdvojim i da dođem prvi do cilja.“– komentariše Marko Ranković.

Održane su i trke pionira i srednjoškolaca, kao i trka zadovoljstva, uz učešće velikog broja takmičara iz Srbije i Bugarske. Zlatna odličja za domaćina osvojili su Strahinja Asenov, Jovan Đorđević i Dejan Stamenov,  srebra su pripala Mariji Stankov i Milici Stoicev, a bronzana odličja osvojili su Andrija Dimitrov, Nikola Miladinov i Višnja Dimov. Sekretar Atletskog kluba Balkan Aleksandar Markov bio je zadovoljan pre svega odzivom takmičara:

„Organizacija je bila na nivou. Ipak, moramo priznati da je za prvi put bila dobra. Bilo je oko 130 učesnika. Nadamo se da će sledeće godine biti i više učesnika i bolja organizacija.“

Ta, prva Đurđevdanska trka „Pametnik 2018“ održana je pod pokroviteljstvom opštine Dimitrovgrad, a predsednik opštine Vladica Dimitrov bio je zadovoljan prvim izdanjem ove manifestacije.

„Nova manifestacija – zadovoljan sam kako je protekla. U najboljem mogućem redu i sa velikim brojem učesnika. Koristim ovu priliku da pobednicima trka u svim kategorijama čestitam i zahvalim svim učesnicima današnje trke. Ovo je u svakom slučaju istorijska trka za nas, zato što je prva od mnogo koje će na kraju napraviti ovo tradicijom za Dimitrovgrad. A mi ćemo se potruditi da svake naredne organizacija bude još bolja.“-rekao je Dimitrov.

Trci je prisustvovao i legendarni rukometni trener Zoran Živković Tuta, a u jednome su se svi složili – ova trka mora postati tradicionalna!

Na drugoj međunarodnoj Đurđevdanskoj trci „Pametnik 2019“ distancu od 3100 metara u najprestižnijoj trci seniora i seniorki najbrže su istrčali atletičari iz Bugarske – Radoslav Todorov iz Lukovita  i Elena Rančeva iz Zlatice. Todorov je postavio i novi rekord staze od 13 minuta i 21 sekund.

Održane su i trke pionira i srednjoškolaca, juniora i juniorki, kao i trka zadovoljstva, uz učešće velikog broja takmičara iz Srbije i Bugarske. Zlatna odličja za domaćina u svojim kategorijama osvojili su Kristijan Grgov, Luka Ivanov, Marija Stankov, Dejan Stamenov i Stefani Ilijev.

Pametnik su posetili i trci prisustvovali i predsednik Opštine Dimitrovgrad Vladica Dimitrov, ambasador Republike Bugarske u Beogradu Radko Vlajkov i generalni konzul u Nišu Edvin Sugarev, koji su najboljima uručili medalje i priznanja. Trci je prisustvovao i bivši evropski rekoreder na tri hiljade metara Dragan Zdravković!

Oko 80 atletičara iz Srbije i Bugarske, takmičilo se u ukupno 11 trka, po kategorijama, na Đurđevdanskoj trci 2021. godine. Treću Đurđevdansku trku otvorili su najmlađi, učenici prvog i drugog razreda osnovne škole. U toj konkurenciji, u trci na 200 metara, najbolji su bili Neda Markov i Uroš Dejanov. U trci učenika trećeg i četvrtog razreda na 300 metara, prvi su bili Stefani Jovanović kod devojčica i Petar Tomašević iz Niša, kod dečaka.

Milica Pejčić i Nikola Stojanović iz Niša su stigli prvi na cilj u konkurenciji učenika petog i šestog razreda, u trci na 400 metara. Kod učenika sedmog i osmog razreda u muškoj konkurenciji nije bilo zainteresovanih učesnika, a u ženskoj konkurenciji na stazi od 500 metara prvo mesto osvojila je Lena Maletić, atletičarka iz Zaječara.

Kod srednjoškolaca, na stazi dugoj 800 metara najbolji su bili Nikola Mladenović iz Vlasotinca u muškoj i Milica Stoicev iz AK Balkan u ženskoj konkurenciji. 

Stefani Ilijev, dimitrovgradska atletičarka na duge pruge, po prvi put se oprobala u planinskom trčanju na 3100 metara i uspela da istrči stazu od stacionara do Pametnika.

U kategoriji seniorki prvo mesto osvojila je reprezentativka Srbije Iva Maletić iz Zaječara, dok je u muškoj konkurenciji seniora najbolji bio Georgi Georgiev, iz bugarskog grada Lukovit.

Medalje i diplome dodeljene su na platou ispred Pametnika, a nagrađeno je po troje najboljih u svakoj kategoriji. Trećoj Đurđevdanskoj trci pored učesnika i gostiju, prisustvovali su Zoran Đurov, predsednik skupštine opštine Dimitrovgrad i predstavnici bugarske diplomatije u Srbiji.

U okviru manifestacije 2022. godine održano je i Otvoreno prvenstvo centralne Srbije u planinskom trčanju.

Na tradicionalnoj Đurđevdanskoj trci, prvi na cilj stigli su učenici prvog i drugog razreda osnovne škole. U toj konkurenciji, trci na 200 metara, najbolji su bili Dunja Nakov i Nikola Delčev. Njihova trka bila je najavna za ovu atletsku manifestaciju. Pobednici u trci učenika trećeg i četvrtog razreda su Milica Milenković iz Gvineje, kod devojčica i Ivan Georgijev iz Bugarske kod dečaka.

Kod mlađih pionirki i pionira, na stazi dugoj 800 metara, najbolji su bili Andrea Vladimirova iz Bugarske i Petar Ćirić iz Dimitrovgrada. Maša Milić, dimitrovgradska atletičarka, čija specijalnost nije planinsko trčanje, oprobala se i u ovoj disciplini, u kategoriji starijih pionira u trci  na 1000 metara i stigla prva do cilja. U istoj disciplini, kod muškaraca, najbrži je bio Novak Stojiljković iz Leskovca.

Najatraktivnija i, svakako, najteža disciplina bila je trka na 3 kilometra za seniore i juniore. U kategoriji juniorki Anica Strahilova, iz Bugarske osvojila je prvo mesto. Kod seniorki, najbolja je bila Tijana Savićević, iz Leskovca.

U konkurenciji seniora, titulu pobednika odbranio je Georgi Georgiev iz Bugarske, a drugi je na cilj stigao Miloš Simeonović iz Bora.

               E – Elizabeta Georgiev

Pravim te od proklijalog semena u sebi,

Od srca drveta koje sam ukrala sa prvim slovom.

Pravim te od odbačenih misli siročića

Koje sam zaklјučala u tvoju koru.

Pravim te od pesnika u lјudima

Koji te svaki put nanovo upoznaju.

’Sluga pokorni, knjigo,

Ja sam čovek!’

I kao čovek te pratim u stopu

Kap i kap – mastilo kažu.

Mrlјa i mrlјa – zovu ga slovo.

Šara do šare – reč mu je ime.

Celo polјe reči

I ti na kraju.

Elizabeta Georgiev je rođena 1975. godine u Dimitrovgradu. Osnovnu školu završila je u selu Smilovci, gimnaziju u Dimitrovgradu. Diplomirala je srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na kome je doktorirala sa temom „Bugarski izvori o čitalištima i bibliotekama do kraja Drugog svetskog rata“. Diplomirani je bibliotekar savetnik u Narodnoj biblioteci “Detko Petrov” u Dimitrovgradu u kojoj radi od 2000. godine.

Georgieva se bavi naučnim i književnim radom. Učesnik je velikog broja konferencija i stručnih skupova iz oblasti bibliotekarstva i kulturne istorije u zemlјi i inostranstvu. Autor je preko sedamdeset stručnih radova i priloga u časopisima i zbornicima sa konferencija. Član je redakcije časopisa „Biblioteka“ koji izdaje Narodna biblioteka „Sv Kirilo i Metodije“ u Sofiji.

Piše poeziju i prozu za decu i za odrasle, na srpskom i na bugarskom jeziku. Poetske i

prozne radove objavlјuje u književnim časopisima u Srbiji i Bugarskoj („Koraci“, „Sveske“, „Bdenje“, „Ulaznica“, „Akt“, „Most“, „Пламък“  i dr.) Učesnik je i finalista mnogih književnih konkursa i festivala i njeni radovi se nalaze u antologijama istih. Dobitnik je više nagrada za književni rad. Piše dramske tekstove za decu koji su igrani na pozornicama u Dimitrovgradu, Nišu, Kralјevu, Belenu (R. Bugarska).

         “Za decu sam obično samo Beti – veliko dete zalјublјeno u knjige koje se radije druži s decom i mladima nego s odraslima. Tako sam od dece naučila da pišem za decu, zbog dece počela da prevodim dečju književnost sa bugarskog na srpski i obrnuto, zbog dece sam naučila da volim knjigu na drugačiji, iskreniji, zanimlјiviji, originalniji, detinjastiji, bolјi način, jer knjiga je najveća, najtajanstvenija, najkorisnija i najjednostavnija igračka uz koju se lakše i lepše odrasta i preživlјava ovo vreme.” – objašnjava Georgieva.

Bavi se i prevođenjem sa bugarskog na srpski i obrnuto. Sudski je prevodilac. Georgieva je petnaest godina bila rukovodilac Pesničke radionice pri Biblioteci „Detko Petrov“, rezultat kojih je, između ostalog, 17 zbornika literarnih i likovnih radova polaznika radionice, koje je uredila. Uredila je 75 knjiga u izdanju Biblioteke.

Autor je i urednik dvojezičnih (srpsko-bugarskih) televizijskih emisija za decu „Klinci i hlapeta“ i „Poponajci“. Od marta 2020. uređuje časopis za decu i mlade na srpskom i na bugarskom jeziku „Farče“ (časopis je rezultat projekta „Stranica Farče“ koji finansira Ministarstvo spolјnih poslova Bugarske).

RAD U POZORIŠTU

Prvo pozorišno iskustvo kao glumica, Elizabeta Georgiev stiče 2001. angažovanjem u dečjoj predstavi „Velike avanture malog Čipolina“ u režiji Stefana Metodijeva, igrajući lik Krtice.

Pisanjem dramskih tekstova za decu počela je da se bavi, radeći sa decom u okviru Pesničke radionice pri Biblioteci „Detko Petrov“ (2000-2015). Scena i scenske forme su izuzetno inspirativni za najmlađe, tako da je Georgieva nepunu godinu posle osnivanja Radionice krenula sa pripremama igrokaza, performansa i recitala, a kasnije i celovečernjih predstava za decu i mlade, koje su rađene u saradnji sa Pozorištem „Hristo Botev“. Uz Radionicu su tokom godina rasli i mali glumci. Uz pomoć prijatelјa iz Pozorišta, gledajući dečje predstave i iščitavajući knjige o pozorištu, nastupu, glumi kao umetnosti, deca su učila tajne teatra.

Prva celovečernja predstava, „Čarobna soba”, izvedena je u proleće 2003. godine, koju Georgieva, sem kao autor teksta, potpisuje i kao režiser.

Iste godine na sceni pozorišta odigrana je edukativna predstava za mlade „Zagrizi život“ u režiji Borisa Lazarova. Lazarov i Georgieva kao autor teksta, 2003. spremaju i igrokaz „Pozorište u Pozorištu“ koji je odigran u okviru obeležavanja Međunarodnog dana pozorišta. Avgusta 2003. na otvaranju Međunarodne likovne kolonije „Poganovski manastir“ Omladinska scena Pozorišta izvela je poetsku predstavu „Kameni koraci lepote“ takođe po tekstu Georgieve.

Kao rezultat zajedničkih programa i projekata Biblioteke i Pozorišta 2004. pripremlјena je etno-predstava na lokalnom govoru „Smilovska sedenća“ po tekstu Elizabete Georgiev, u režiji Delče Gigova, a na osnovu zapisa Cvetanke Andreev. Georgieva u datoj predstavi i igra, tumačeći lik Plovdinke. Predstava je premijerno izvedena 29. septembra 2004. i učestvovala je na III Međunarodnom festivalu „Kultura, religija, tradicija naroda“ u Staroj Zagori na kome je osvojila specijalno priznanje.

Godine 2005. po projektu „Crno-beli svet“  NVO „Multikulturalni centar“ Georgieva piše tekst i režira istoimenu edukativnu predstavu za mlade.

Omladinska scena je godinu dana kasnije pripremila predstavu „Kafić Zavrzlama“ po tekstu Georgieve i u režiji Delče Gigova. Premijera predstave bila je 10. marta 2006. Predstava je više puta igrana na dimitrovgradskoj sceni, a ima i značajan festivalski život. Osim na srpskom, predstava je igrana i na bugarskom jeziku, kao „Кафе Шмекерия“, pa je na Međunarodnom dečjem festivalu „Лачени обувки“ u Berkovici osvojila gran pri Festivala i plaketu, a dobila je i nagradu za najbolјi originalni tekst.

Po tekstu Elizabete Georgiev i u režiji Delče Gigova 21. marta 2007. održana je premijera dečje predstave „Doživlјaji Pričalice Brblјivković u zemlјi Saniji“. Predstava je osvojila drugo mesto na Regionalnoj smotri amaterskih pozorišta u Lebanu.

U junu iste godine, po tekstu Georgieve i u režiji Gigova, odigrana je etno predstava „Бурелски ритуали“, kao jedan od rezultata projekta prekogranične saradnje Centra za kulturu.

Po tekstu Georgieve i u režiji Slobodana Aleksića 24. juna 2008. premijerno je odigrana dečja predstava „Princeza Fina Žozefina, princ Hrabrić i još poneko“. Predstava je na Festivalima u Lebanu i Berkovici osvojila drugo mesto. Georgieva je na Međunarodnom festivalu „Лачени обувки“ dobila nagradu za najbolјi originalni tekst za decu.

Avgusta 2008. premijerno je odigrana predstava „Caribrodžanje trču počasni krugove“. Predstava na lokalnom dijalektu, po tekstu Elizabete Georgiev i u režiji Delče Gigova, pripremlјena je u okviru kulturnog leta u Dimitrovgradu i obnovlјene manifestacije „Proćislo leto“. U okviru iste manifestacije godinu dana kasnije, 30. jula 2009, po tekstu Georgieve i u režiji Gigova održana je premijera predstave na lokalnom govoru „Ljubav na caribrodsći način“, a isti tandem avgusta meseca 2010. godine radi predstavu „Zbirut’k d best of“.

Georgieva piše i tekst za dečju predstavu „Žurka na zelenom ćošetu“ koja je premijerno izvedena 8. septembra 2010. Predstava je igrana u Boru, Surdulici, Pirotu, Prokuplјu, a posle selekcije plasirala se među pet najbolјih dečjih prestava na Republičkom festivalu  „DOPS fest“ u Jagodini. Nagrada za režiju pripala je Gigovu i Georgievoj, a Georgieva je dobila posebno priznanje za originalni tekst.

Premijera dečje predstave na bugarskom jeziku „Разпродажба на сънища“ po tekstu Elizabete Georgiev i u režiji Delče Gigova održana je 15. decembra 2011. (predstava je spremlјena i na srpskom kao „Rasprodaja snova“). Na Festivalu humora za decu u Lazarevcu predstava je proglašena za najbolјu predstavu Festivala (igrana je na bugarskom), Delča Gigov je osvojio nagradu za najbolјu režiju, Elizabeti Georgiev pripala je nagrada za tekst, a predstava je osvojila i nagrade za scenografiju  i kostim. Na XXI Međunarodnom dečjem festivalu „Lakovane cipele“ u Berkovici, u konkurenciji tridesetak dečjih glumačkih grupa, predstava „Разпродажба на сънища“ proglašena je najbolјom predstavom, a osvojila je i nagrade za režiju, scenografiju, tekst i doprinos negovanju bugarskog jezika. Istoj predstavi na Festivalu u bugarskom gradu Sevlievu dodelјena je nagrada predsednika opštine Sevlievo. Predstava je osvojila i prvo mesto na „Lektirići festu“ u Prokuplјu, kao i nagradu za angažovani tekst i specijalnu nagradu na „DOPS festu“ u Jagodini, gde se našla u konkurenciji pet najbolјih dečjih predstava u Srbiji. Georgieva je na tom festivalu osvojila nagradu za originalni dramski teskt za decu.

Performans po tekstu Elizabete Georgiev i u režiji Delče Gigova „ Zaigraj novu rolu…ne traži zabludu u alkoholu“ odigran je 10. oktobra 2011.

Poetska predstava „Leta na raskršću“ po tekstu Georgieve, koja i igra u predstavi, u režiji Delče Gigova, pripremlјena povodom 130 godina kulture u Dimitrovgradu, odigrana je januara 2019. godine.

Elizabeta Georgiev je dobitnik nagrade „Selimir V. Milosavlјević“ za sveukupni doprinos i izuzetno zalaganje u oblasti dramske umetnosti namenjene deci i mladima na IX Međunarodnom festivalu dečijih i omladinskih predstava DOPS u Jagodini (2018).

Okrunjene misli

Poređane ko u kaplјici kiše

Umivaju jedna drugu.

Pravim te od kiše…

Na stolu od papira

Kaplјice mezete dušu jedna drugoj

Nazdravlјuju za mudrost,

Nazdravlјuju za snagu,

Kojom će voleti svakog

Ko ih okusi.

Pravim te od okusa…

O, dobra moja, stalno te pravim od svega,

A ti šuštiš, žuboriš, šapućeš,

Pa govoriš, brblјaš i vrištiš,

Zatim pripovedaš, divaniš, zboriš

I uveh slušaš onoga ko te voli.

U srcu ti srce drveta

Vetar i lišće.

Kora i duša.

Poslednji list na vrhu – sunce.

“Da, knjiga je moj svedok i čitajući je – ona čita moju dušu, a ja se detinje sve češće drznem da je stalno dopisujem. Bibliotekar, pisac i prevodilac u meni se dopunjuju i moja knjiga sa dva lica polako raste. Želim da čuvam sećanja i da nastavim da pletem mreže u kojima bih hvatala što više reči, sve nadajući se da će se na taj način, zbog svih tih nagomilanih reči u mojoj knjizi, naći zapisana misao koja će nositi težinu odgovora na sva moja postavlјena pitanja. Jer, tako i Salman Ruždi kaže „Knjiga je verzija sveta. Ako ti se ne dopada, ignoriši je ili ponudi svetu sopstvenu verziju”. Moja verzija sveta ima tri lica pa na kvadrat koje spajam u jednu liniju, zato što volim knjigu i što mi ona čita dušu.”

AUTORSKA IZDANJA:

1. Putevima zornjače/ Elizabeta Georgiev.- Dimitrovgrad : Narodna biblioteka, 2001

2. Чайка/ / Elizabeta Georgiev.- Dimitrovgrad : Narodna biblioteka “Detko Petrov”, 2004 

3. Snovulјci/ Elizabeta Georgiev.- Valјevo : Impresum, 2005 

4. Чуруликане на хлапетата/ Elizabeta Georgiev.- Niš : Bratstvo, 2008 

5. Разпродажба на съниша/ Elizabeta Georgiev.- Niš : Bratstvo, 2011

6. Бащата на Паганини / Elizabeta Georgiev Niš : Novo Bratstvo, 2018

7. I onda — / Elizabeta Georgiev.- Valјevo : Intelekta, 2018

8. Na ringišpilu imena / Elizabeta Georgiev.- Lazarevac : Biblioteka “Dimitrije

Tucović”, 2018

9. Ćošak iza ćoška / Elizabeta Georgiev.- Pirot : Narodna biblioteka Pirot, 2019

10. Šuš i Miš u biblioteci / Elizabeta Georgiev, Milica Matijević.- Valјevo :

Književna omladina Valјeva, 2019

11. Tri lica i ptica : [recitatorska biralica] / Elizabeta Georgiev.- Valјevo : Intelekta,

2019

12. Putokaz za snovotragače / Elizabeta Georgiev.- Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka “Žarko Zrenjanin”, 2020

13. Kada i Sunce mjauče / Elizabeta Georgiev.- Čačak : Pčelica izdavaštvo, 2020

14. Чудесата на хартиеното ветрило / Elizabeta Georgiev Niš : Novo Bratstvo, 2021

Georgi Mašev – Galerija “Metodi Meta Petrov”

Gradska galerija u Dimitrovgradu je počela sa radom 1995. godine. U narednim godinama prerasla je u jednu od najreprezentativnijih kulturnih ustanova u gradu, za koju se zna ne samo u Srbiji, već i van granica zemlje. O tome svedoči veliki broj umetnika iz inostranstva, koji su imali svoje postavke u njoj. Osim samostalnih izložbi vrhunskih slikara, održana je i reprezentativna izložba Muzeja savremenih umetnosti iz Beograda, zatim izložba čuvenog slikara Gradimira Petrovića i po prvi put 2004. godine, retrospetktivna izložba savremenog bugarskog slikarstva. Galerija posebno vodi računa o očuvanju bogate tradicije caribrodske likovne škole, čiji je začetnik istaknuti bugarski slikar Georgi Mašev. Godišnje se u proseku u galeriji organizuje oko 15 izložbi.

Georgi Mašev je rođen 1. januara 1887. godine u Pazardžiku, Republici Bugarskoj, u porodici učitelja i revolucionara Petka Maševa. Peti razred gimnazije završio je u rodnom Pazardžiku, a Prvu mušku gimnaziju završio je 1906. godine u Sofiji. Iste godine, u jesen, upisuje Školu za crtanje u Sofiji. Njegov prvi učitelj bio je profesor Petko Klisurov. Godine 1908. biva izbačen iz škole crtanja zbog sukoba sa profesorom Klisurovim izazvanog konzervativnom metodom nastave. 1908. godine odlazi u Sankt Peterburg, gde se upisuje na Akademiju umetnosti na godinu dana, a u periodu 1908-1910. odlazi u Belgiju i upisuje Briselsku umetničku akademiju, odsek za specijalno slikarstvo, u klasi profesora Edmonda Richarda. Nakon toga, ponovo upisuje Školu crtanja u Sofiji, gde je diplomirao 1912. godine na odseku za slikarstvo kod profesora Ivana Mrkvičke, Stefana Ivanova i Ivana Angelova. Završio je studije i praksu u Drugoj muškoj gimnaziji u Sofiji. 1914-1915 predavao je u Dimitrovgradu u mešovitoj gimnaziji, gde osniva “Društvo umetnika”.

U godinama pre ratova sarađivao kao karikaturista sa nekoliko sofijskih listova kao što su „Balkanska tribuna”, „Bulgaran”, „Smeh” sa oštrim karikaturama protiv Ferdinandovog političkog delovanja.

Napravio je uspešnu izložbu u Sofiji septembra 1915. godine. U periodu između 1915. i 1918. godine, Georgi Mašev je postavljen za vojnog umetnika Konjičke divizije. Njegove slike sa vojnim temama našle su se na izložbi bugarskih umetnika u Berlinu.

Godine 1921. razboleo se od tuberkuloze, ali je pobedio bolest i nastavio vredno da  radi.

Po završetku ratova živeo je, stvarao i radio u Muškoj gimnaziji u Pazardžiku. Pridružio se novoosnovanom Društvu južnobugarskih umetnika i aktivno učestvovao u njegovim inicijativama, priredio više samostalnih izložbi u Sofiji, Pazardžiku, Ruseu i Plovdivu.

Od 1923. do 1937. radio je kao umetnik u Ministarstvu prosvete u Sofiji.

Posebno značajan događaj u stvaralačkom životu Georgija Maševa bila je njegova inicijativa da ode u Pariz 1930. godine, a već nakon godinu dana boravka u Parizu biva pozvan da učestvuje na najznačajnijoj evropskoj izložbi „Salon lepih umetnosti“, nakon koje je primljen za člana Društva francuskih humorista.

Vraća se u Bugarsku 1932. godine gde radi do 1946. godine, kada mu se zdravlje naglo i kobno pogoršava. Posle dve teške operacije čira između želuca i dvanaestopalačnog creva, preminuo je u Aleksandrovskoj bolnici 16. avgusta 1946. godine.

1968. godine posthumno je proglašen za počasnog građanina grada Pazardžika. Sofijska gradska umetnička galerija je 2007. godine, povodom 120 godina od njegovog rođenja, organizovala izložbu njegovih slika, sakupljenih iz cele zemlje.

Umetnik pokazuje interesovanje za bajkovito i mistično u zavičajnoj istoriji i legendama. Slikao je bogumile i njihovu dualističku filozofiju, noćne more snova i nesvesnog, slike mitoloških i legendarnih likova. Definitivno se može definisati kao otac dijaboličke teme u bugarskoj likovnoj umetnosti. Za njegovo interesovanje za bugarski folklor i njegovu transformaciju značajno je bilo njegovo poznanstvo i bliskost iz Brisela sa tada mladim istraživačem folklornog nasleđa Bugarske, Vasilom Stoinom.

To što je kreativnost Geogrija Maševa ostala potpuno necenjena za zavičajnu istoriju umetnosti, pisac Konstantin Konstantinov u svojim memoarima „Put kroz godine“ definiše ovako:

„Kad god pomenem njegovo ime, pomislim na onu rečenicu francuskog pisca — da se značaj ljudi, kao i nacija, ne meri po sličnostima među njima, već upravo po razlikama među njima. U mladoj istoriji bugarske likovne umetnosti Georgi Mašev se oštro izdvaja od ostalih, neočekivano i osobeno… Danas ga malo ko poznaje. Ali kasnije se, siguran sam, niko od mladih neće vratiti u ovo zabačeno utočište, kojim prolazi put bugarske likovne umetnosti, kao na polazište koje je uspostavio prvi bugarski vizionar u slikarstvu. “

Dimitrovgadska galerija osnovana je 1. avgusta 1995. godine. Prvobitni naziv ove ustanove bio je Gradska galerija, da bi 2013. godine dobila ime Galerija “Metodi Meta Petrov”, po legendarnom dimitrovgradskom karikaturisti i umetniku. Formiran je umetnički savet Galerije, koji su činili Zorica Milev (tadašnja direktorka Centra za kulturu), Nikola Denkov (likovni pedagog), Dimitar Ilijev (akademski vajar – skulptor i pedagog), Vasil Kamenov, Momčilo Andrejević i Metodi Meta Petrov. Savet je utemeljio dugoročnu strategiju rada Galerije, a za upravnika je izabran Dimitar Ilijev.

Umetnički savet Galerije i pre samog početka njenog rada, počeo je da organizuje Međunarodnu likovnu koloniju “Poganovski Manastir”, koja traje pune tri decenije i u kojoj je do danas učestvovalo više od 300 slikara iz zemlje i sveta. U fondu Galerije nalazi se oko 600 slika, koje su učesnici Kolonije poklonili dimitrovgradskoj ustanovi kulture.

Tokom 27 godina svog postojanja ovo kulturno zdanje preraslo je u jednu od najreprezentativnijih ustanova u gradu. Galerija u Dimitrovgradu poznata je ne samo u Srbiji, već i van njenih granica. Galerija „Metodi Meta Petrov” radi u okviru Centra za kulturu i predstavlja svojevrsnu riznicu umetničkih dela, u koja su utkane različite ideje likovnog izražavanja umetnika iz regiona i svih krajeva sveta. Od 1995. godine do danas u njoj je na godišnjem nivou organizovano u proseku od 12 do 15 izložbi.

U Galeriji “Metodi Meta Petrov” organizovano je mnoštvo samostalnih i kolektivnih izložbi vrhunskih slikara sa prostora bivše Jugoslavije. Teško je nabrojati sve slikare čija su dela izlagana, u svakom slučaju radi se o brojki od više stotina. Od velike su važnosti i redovne kolektivne izložbe slikara amatera iz Dimitrovgrada. U sklopu redovnih delatnosti, nekoliko godina je organizovana i keramička radionica, koja je okupljala učenike osnovne i srednje škole iz Dimitrovgrada.

I – Igor Trifunov

         Mađioničar Igor Trifunov, zbog svojih veština nazvan je “srpskim Koperfildom”

Igor Trifunov je srpski najuspešniji mađioničar i iluzionista novije generacije. Prvi trik je Igor Trifunov izveo sa deset godina, kada je magijom učinio da jedan novčić nestane. Danas ovaj mađionačar magijom stvara novac. Trifunov je po struci elektrotehničar, počeo je da studira istoriju, ali nije završio. Magija ga je zanimala odmalena, džeparac je trošio u prodavnici mađioničarskih rekvizita, prikupljao je literaturu…

Dobitnik Gran prija na Balkanskom kongresu mađioničara i Prve nagrade na Međunarodnom takmičenju u Mariboru. Autor TV emisije „Ulična magija” i iluzionističkog spektakla „Igorov magični šou”. Svoj prvi javni nastup Igor je imao u novogodišnjem programu 1990. godine na Radio televiziji Beograd. Kasnije ga je više privukla literatura o magiji, a slobodno vreme je provodio vežbajući magijske trikove. Ubrzo nakon toga, ovu veštinu je počeo da praktikuje na profesionalnom nivou nastupajući na brojnim rođendanima, televizijskim emisijama i novogodišnjim proslavama.

Nastavio je da usavršava svoju karijeru radeći na novim magijskim komadima zajedno sa srpskim doajenom magije Mićom Bugarčićem. Započinje saradnju sa svojom asistenticom Anom Dimitrijević i osvaja Gran pri na 3. Balkanskom kongresu mađioničara održanom 2002. godine u Beogradu. Ubrzo potom usledili su brojni nastupi u korporacijama, ambasadama, televizijama, kao i nastupi na kongresima mađioničara kod nas i u inostranstvu. Veću popularnost stiče zahvaljujući sopstvenoj TV seriji „Ulična magija“.

Oktobra 2010. na VII Balkanskom kongresu u Solunu osvaja Gran pri svojim novim činom u kategoriji manipulacije. Istog meseca u Beogradu je premijerno izvedena njegova autorska predstava „Igorov magični šou”, koja se uspešno igra drugu sezonu. Novembra 2011. godine dobio je prvu nagradu na Međunarodnom kongresu mađioničara u Mariboru, sa kojom se plasirao na Svetsko prvenstvo.

,Nezaobilazan je na dečjim rođendanima, novogodišnjim predstavama, uvek izmami osmeh, a njegove veštine bez daha gledaju najmlađi, ali i njihovi roditelji.

“Dešava se da trik ne ide onako kako si zamislio, ali veština mađioničara je u tome da i to sakrije, osmehom stjuardese dok pada avion… Šta god da se desi, publika ne sme da zna da to nije po planu, već mora da se ostavi utisak da baš tako treba. Publika ne sme da primeti pad.” – objašnjava Trifunov.

Na Svetskom prvenstvu mađioničara u Riminiju 2015. godine, mađioničar Igor Trifunov osvojio je četvrto mesto u najtežoj oblasti – manipulacija, poznatoj i kao “Kraljica magije”.

Trifunov je na Svetskom prvenstvu mađioničara održanom počektom jula 2015. godine bio jedini predstavnik Srbije. Njegov nastup na 26. šampionatu u Italiji ovacijama je pozdravilo 2.500 mađioničara iz celoga sveta, navodi Trifunov PR tim.

Pravo učešća na ovoj prestižnoj manifestaciji dobilo je 150 najboljih među najboljim iluzionistima sveta. 

Potpuno originalna tačka, pod nazivom “Čikago”, koju je izveo, nastajala je 10 godina u saradnji sa njegovim timom.

         “Na svetskom prvenstvu mađioničara, održanom u Italiji 2015. godine, osvojio sam 4.mesto. Nakon tog velikog uspeha počinje moja svetska karijera, radio sam na raznim scenama širom sveta, rame uz rame sa najboljim i najpoznatijim mađioničarima naše planete. Sada se s tim novim iskustvom vraćam u Srbiju da podelim nove magične doživljaje sa našom publikom.”

J – Reka Jerma

Kanjon reke Jerme – najlepši i najživopisniji kanjon u Republici Srbiji i Specijalni rezervat prirode – Jerma nalazi se na krajnjem jugoistoku Srbije, u zoni Vlaških planina. Reka Jerma izvire u zoni Vlasinskog jezera i teče prema severozapadu, padinama planine Gramade, kroz selo Klisura. Kod sela Strezimirovci Jerma ulazi u Bugarsku, prolazi kroz Trnovsko ždrelo i ponovo se vraća u Srbiju, probijajući 15 km dug, stm i veličanstveno lep kanjon, koji mnogi smatraju za najlepši kanjon u Srbiji, između vrhova Vlaških planina i planine Greben.

Najlepši deo Specijalnog Rezervata prirode – kanjona reke Jerme, u dužini od nekoliko kolometara nalazi se u području od vrha Asenovo kale do sela Vlasi. Vrh Asenovog kalea se nalazi na visini od 1.032 m i jedino je mesto u Srbiji gde se mogu videti gnezda surih orlova, gde je njihovo prirodno stanište.

Na liticama Asenovog kalea se nalaze ostaci srednjevekovnog utvrđenja za koje se smatra da ga je sagradio bugarski car Jovan Asen.

Novija istraživanja su potvrdila da je to ipak utvrda koju je podigao Stefan Lazarević koja je kasnije pala u ruke Turaka. Tu se nalazi i čuveni izvor lekovite mineralne vode, među meštanima ovog kraja čuven kao Slonova zadnjica, jer zaista tako i izgleda.

Intreresantno je da živalj ovog područja dugo nije bio svestan da je izvor deo same reke Jerme. Jedna od najvećih atrakcija je, svakako, Cediljka, simboličan naziv koji najbolje opisuje uski kanjonski usek koji jedva da doseže 1,5 m širine između dve strme strane koje se uzdižu iznad reke.

Reka Jerma dugačka je 72 km i izvanredno je lepa i čista reka, bogata pastrmkom u čitavom toku. Uliva se u reku Nišavu kod sela Sukovo, 11km od Dimitrovgrada. Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od Dimitrovgrada danazi se manastir Svetog Jovana Bogoslova, u narodu poznatiji kao Poganovski manastir. Selo Poganovo se nalazi blizu manastira i okruženo je prekrasnom prirodom. U selu Vlasi, u kanjonu Jerme posetioci mogu prošetati stazama kroz netaknutu prirodu, a na raspolaganju su brojni avanturistički sadržaji i aktivnosti u prirodi – pešačke, biciklističke ture, penjanje, festivali…

Klisura reke Jerme nastala je tokom tercijera posle regresije senonskog mora (pre oko 65 miliona godina) i složenih dugotrajnih promena inicijalnog paleoreljefa. Formiranje današnje vizure odigralo se je u poslejezerskoj, pliocensko-pleistocenskoj fazi kao posledica kombinovanog dejstva tektonskih aktivnosti, vodene erozije, denudacije i kraških procesa. Tada je nastala i reka Jerma. U rejonu Derekula korito Jerme je u proširenjima široko, a u klisuri vrlo usko. Voda kroz klisuru teče uz jaku huku, probija se pored ogromnih blokova ili se sa njih stropoštava, kovitla i peni. U širem delu korita dubina bistre vode leti iznosi nekoliko desetina santimetara, a u klisuri mestimično oko dva metra.

U vreme topljenja snega i jakih kiša vodostaj je znatno viši. Probijajući se kroz Greben planinu (1337 m) i Vlašku planinu (1442 m), Jerma gradi dva gorostasna klanca koje meštani nazivaju Odorovsko i Vlaško ždrelo, sa stranama visokim 300-400 m i širinom 10-30 m. 

Sve do 1927. godine kanjon Jerme sa svojim liticama i klancima bio je gotovo neprohodan. Tek je za potrebe rudnika mrkog uglja “Rakita” izgrađena pruga uskog koloseka za prevoz radnika. Rudnik je zatvoren 60-tih godina prošlog veka, a na mesto pruge stiže asfaltni put čime se dolazak u ove krajeve olakšava.

Prirodnu lepotu samog kanjona i čitavog ovog predela, upotpunjuje i veliki broj pećina, a najpoznatija među njima je Vetrena dupka. Vetreno jezero je još jedna od lepota koja privlači turiste da posete ovo mesto.

Na levoj obali reke Jerme, nedaleko od sela Poganovo, nalazi se manastir posvećen svetom Jovanu Bogoslovu. Podignut je pred sam kraj XIV veka, tačnije 1395. godine, kao zadužbina srpskog plemića Konstantina Dejanovića Dragaša i njegove ćerke Jelene.

Zbog same lokacije manastira i teške pristupačnosti, manastir nikada nije pustošen, pa je zahvaljujući tome zadržao autentični izgled. Neobične stene, najuži kanjonski usek u Evropi i prelepi pejzaži koji krase kanjon reke Jerme, idealno su mesto za takozvane „outdoor“ aktivnosti, posebno za organizovanje međunarodne likovne kolonije „Poganovski manastir“.

Vidlič

Planina VIDLIČ, ne tako često posećivana, koja se uzdiže istočno od Pirota,a severoistočno od Dimitrovgrada, između tokova reka Nišave i Visočice, deo je parka prirode Stara planina i prirodno je dobro od izuzetnog značaja 1. kategorije. Sa svojim atraktivnim vrhovima – vidikovcima Basarski kamen, sa koga se vidi cela pirotska kotlina, nišavska dolina i Kozji kamen, koji ostavlja bez daha kao retko koji vidikovac u Srbiji, sa koga se širi pogled na celo Zavojsko jezero i najlepše vrhove Stare planine, mami planinare širom sveta.

                                    

PLANINA VIDLIČ I NJENE OSNOVNE KARAKTERISTIKE

Vidlič je jedan od venaca Stare planine koji se odvaja od glavnog venca kod vrha Kom 2016 m. Tu izviru reke Nišava i Visočica, ali teku sa različitih strana Vidliča pre nego sto se spoje. Jugoistočni deo grebena presečen je državnom granicom sa Bugarskom. Najviši vrhovi ove planine u Srbiji su:

• Guvnište – 1413 metara nadmorske visine
• Basarski kamen – 1377 metara nadmorske visine
• Golemi vrh – 1371 metar nadmorske visine
• Smilovski kamen – 1348 metara nadrmoske visine
• Velika Stena – 1329 metara nadmorske visine
• Kozji kamen – 1181 metar nadmorske visine

Ovaj masiv pripada mezozojskoj zoni zapadnog Balkana. U geološkom i tektonskom pogledu, Vidlič predstavlja navlaku, koja je navučena preko staroplaninske zone. Duž raseda na južnoj strani razvio se niz udolina: dimitrovgradska, pirotska, đurđevopoljska i belopalanačka. Duž raseda se nalazi i pojas termi, Dag-Banjica u dolini Gradašničke reke i Banjica kod Pirota.

Vidlič je delom obešumljen bez površinskog oticanja na prostoru od 141 km². Planina je neplodna, a naseljeni su jedino njeni jugoistočni delovi. Pripada Parku prirode Stara planina i prirodno je dobro od izuzetnog značaja prve kategorije. Mnogi Vidlič smatraju ″predgrađem″ Stare planine.

ŠTA PLANINA VIDLIČ “NUDI” SVOJIM POSETIOCIMA

• Vidikovac Vidlič

Jedan od najlepših pogleda u dimitrovgradskoj opštini, pruža se sa vrha Vidliča. Turistička organizacija Caribrod (tada Sportsko turistički centar) je u okviru nastavka uređenja izletničkih mesta na teritotiji opštine Dimitrovgrad, 2020. godine postavio vidikovac na prevoju Vidlič sa kog se pruža odličan pogled na celo Zabrđe. Prema rečima direktora TOC-a Vasila Andrejeva, vidikovac predstavlja još jednu turističku atrakciju u okviru oplemenjivanja turističke ponude opštine Dimitrovgrad i dodaje da će naredne godine biti postavljen i teleskop. On je rekao da su na pojedinim lokacijama postatvljene i info table, kao i da su na izletištu Karnišor i Smilovskim jezerima, lokacijama koje su procenjene kao interesantne za razvoj turizma u opštini Dimitrovgrad, postavljene klackalice i ljuljaške za decu, kao i klupe.

Vidikovac Kozji kamen

Vidikovac Kozji kamen je jedan od vrhova planine Vidlič. Nalazi se neposredno iznad Zavojskog jezera, veštačkog jezera nastalog 1963. godine. pružiće Vam nezaboravan pogled na Zavojsko jezero, meandre reke Visočice i okolne staroplaninske vrhove. Vidikovac je smešten na nadmorskoj visini od 1181 metra i do njega se dolazi veoma lako, markiranom stazom. Iznad Zavojskog jezera mogu se videti vrhovi Babin zub i Midžor, dok se sa druge strane nalazi staroplaninski masiv i vrh Kom. Za ovaj vidikovac kažu da je jedan od najlepših vidikovaca u Srbiji. Udaljen je četrdesetak kilometara od Dimitrovgrada i nalazi se na putnom pravcu, koji vodi od Dimitrovgrada ka selima Slavinja i Rsovci. Ukoliko niste nikada bili u ovom kraju, naša topla preporuka je da ga posetite.

Vidikovac Smilovica

Vidikovac Smilovica nalazi se na obodu Zavojskog jezera. Udaljen je 46 km od Dimitrovgrada i 3 km od sela Pokrevenik u čijem ataru se ovaj vidikovac i nalazi.Staza do ovog vidikovca je obeležena,nije zahtevna i pogodna je za sve ljubitelje šetnje i pešačenja.

Polazna tačka do vidikovca je selo Pokrevenik. Već na samom početku staze,nakon prolaska kroz  selo i živopisni ambijent  Stare planine čine ovu šetnju jedinstvenom.Čitava dužina staze je jasno obeležena putokazima.Vidikovac Smilovica se nalazi na oko 1000m nadmorske visine i na oko 3 km od kraja sela.Na samom vidikovcu postavljeni su mobilijari sa klupama što ga čini pravim mestom za uživanje.

Posle Kozjeg kamena, ovo je drugi najlepši vidikovac, sa kojeg se takođe pruža pogled na Zavojsko jezero i staroplaninske vrhove, ali iz potpuno drugačijeg ugla.Zbog svoje pristupačnosti i atraktivnosti, u isto vreme, ovaj vidikovac je vrlo posećen.

• Basarski kamen

Basarski kamen je najviši planinski vrh na Vidliču sa nadmorskom visinom od 1377 metara. Ovaj vrh veoma je popularan među planinarima i takođe pruža prelep pogled. Ne ostavlja bez daha kao prethodna dva vidikovca, ali omogućava pogled na čitavu pirotsku kotlinu, nišavsku dolinu i Kozji kamen. Dobio je ime po planinskom selu Basara, izniklom na 898m nadmorske visine.

Jelovičko vrelo

Četrdesetak kilometara severoistočno od Dimitrovgrada, na masivima Stare planine, u blizini sela Vrelo nalazi se fenomen prirode – Jelovičko vrelo. Locirano je u blizini granice sa Bugarskom, u slivu Dojkinačke i Jelovičke reke, na nadmorskoj visini od 730m, na mestu spajanja Vidliča i Stare planine. Jedno je od najjačih izvora na Staroj planini.

Tok Jelovičke reke bogat je potočnom pastrmkom, mrenom, kao i rakovima – što potvrđuje da je voda iz vrela veoma čista.

Samo vrelo je neispitane dubine i ima skoro kružni oblik, a količina vode koju izbacuje konstantno varira. Meštani kažu da vrelo jednom godišnje u potpunosti presuši na nekoliko sati i to u približno istom vremenskom intervalu tokom avgusta.

   Zlatan Dudov

                                                ( 1903. – 1963. )

Dudov je rođen 1903. godine u dimitrovgradskom naselju Strošena česma, a u kinematografiji prošlog veka poznat je po burleski “Mehurići od sapunice”, ostvarenju “Kule Vampe” koje ga je svrstalo među 20 najvećih režisera i mnogim drugim filmovima. Živeo je i radio u Berlinu, SSSR-u i drugim zemljama istočne Evrope, kao i u susednoj Bugarskoj.

Zlatan Dudov, filmski reditelj iz Dimitrovgrada, ušao je u anale filmske istorije kao jedan od stotinu najznačajnijih svetskih filmskih umetnika. Stvarao je u Berlinu, sarađivao sa Bertoldom Brehtom, Preverom, Ajzenštajnom.

Ime režisera Zlatana Dudova, rođenog pre 119 godina u Dimitrovgradu, malo je poznato i među filmadžijama, a kamoli među “običnim” svetom – uprkos tome što bi se delovima njegove biografije ponosili mnogi filmski radnici. Niko nije postao vladika u svom selu, kaže narodna poslovica, koja se savršeno uklapa u sudbinu umetnika koji je bio poznatiji u Evropi pre i posle Drugog svetskog rata, nego među nama.

Da nije retkih zaljubljenika u filmove i istraživanja, poput novinara Petra Videnova i Ivice Ivanova iz Dimitrovgrada, kao i Jovice Đurića, profesora filozofije iz Pirota, delo Dudova verovatno bi prekrio zaborav, iako on to nipošto ne zaslužuje.

Kao stvaralac, kako kaže Videnov, Zlatan Dudov stasava i vaspitava se pod uticajem najprogresivnijih tradicija nemačke proleterske umetnosti dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Ogromno iskustvo koje stiče radom sa Fricom Langom i saradnja sa Bertoldom Brehtom otvoriće filmske vidike velikanu filma iz Caribroda.

Čuvena filmska burleska Zlatana Dudova “Mehurići od sapunice”, o sudbini čoveka bez posla, koji dolazi na ideju da prodaje mehuriće od sapunice, svrstana je u isti rang sa Čaplinovim ostvarenjima.

U dimitrovgradskoj biblioteci prikazan je dokumetarni film o Zlatanu Dudovu i njegovom stvaralaštvu, autora Petra Videnova. Premijernoj projekciji filma “Zlatan Dudov” u dimitrovgradskoj biblioteci “Detko Petrov”, prisustvovali su mnogi zvaničnici, pa i scenarista iz Sofije Katja Gumnerova, koja je šezdesetih godina prošlog veka bila student kod Dudova.

Prema rečima autora Petra Videnova, novinara koji je do sada uradio nekoliko filmova, ovo je prvo filmsko ostvarenje o Dudovu u Srbiji i Bugarskoj, a od ideje do realizacije proteklo je preko 5 godina i mnoštvo poseta arhivima, bibliotekama, traganja za savremenicima Dudova, proučavanja…

Videnov je skrenuo pažnju na to da u Dimitrovgradu nijedna ulica niti institucija ne nosi njegovo ime, a kuća u kojoj je rođen je zapuštena:

“Film ima jednu poruku – da se ponovo priča o Dudovu, da se oživi njegova ideja socijalne pravde.”

“Izuzetno sam počastvovan činjenicom da su posle toliko vremena delo i lik Zlatana Dudova sagledani na adekvatan način”, istakao je potomak velikog umetnika Aleksandar Georgijev, “i da, čini mi se, po prvi put ima neki nagoveštaj da on bude priznat zvanično i na nekom većem nivou.”

  Film „Kuhle Wampe“ (1932)

Nakon ovog filma Dudov ima još nekoliko projekata. Uspeva da realizuje samo film „Mehurići od sapunice“ i to zahvaljujući finansijskoj pomoći jedne bogate dame, koja je imala želju da se pojavi na filmskom platnu. On nju snima u glavnoj ulozi u ovom  ostvarenju i uz pomoć njenih para uspeva da prikaže jednu satiru nemačkog društva. Film je završen bukvalno mesec dana posle dolaska Hitlera na vlast, što je bilo fatalno za njegovu premijeru i Zlatan Dudov zajedno sa negativom ovog filma odlazi u emigraciju.

Film “Mehurići od sapunice” (1934)

Posle ostvarenja koje su nacisti definitivno zabranili, Dudov je radio na još nekoliko filmskih projekata, ali je uspeo da realizuje samo “Mehuriće od sapunice”. Ostvarenje, svojevrsna satira tadašnjeg nacizma i organizacije Nemačke, završeno je za svega mesec dana sa bogatom donatorkom u naslovnoj ulozi, ali nije moglo u bioskope. Dudov ga uzima, nekim čudom uspeva da ga prokrijumčari preko granice i beži u Francusku, gde je imao premijeru 1934. godine – priča Petar Videnov.

U jednom od svojih intervjua Dudov je ovako opisao ovaj period života:

„Kada je na vlast došao Hitler, bio sam pozvan od strane zvaničnih filmskih krugova da ostanem u Nemačkoj i da režiram nekoliko filmova, na primer, jedan film o životu radnika. Ja sam odbio, jer sam više voleo da budem slobodan u svom stvaralaštvu. Najzad sam 1934. godine imao mogućnost da režiram film po svojim shvatanjima i na osnovu svog scenarija. Želeo sam da stvorim film iz života sitne buržoazije, onako kako ja razumem stanje ove klase. I napravio sam film „Mehurići od sapunice“. U njemu sam pokušao da pokažem da je cilj sitne buržozije suprotan  od onoga što mi nudi stvarnost. Ona svakodnevno misli i nada se da popravi svoj položaj, a realnost, ustvari, potiskuje sve niže i niže. Zahvaljujući lukavstvu uspeo sam da film prenesem preko granice. I on je predstavljen u Engleskoj, Holandiji, Belgiji, Francuskoj i Švajcarskoj. Zbog „Mehurića od sapunice“ su počeli da me prate i ja sam morao da emigriram. Nastanio sam se u Francuskoj“.

“Mehurići od sapunice” te godine i narednih godina prikazivani su u Francuskoj, Holandiji, Britaniji, Belgiji i još nekim zapadnoevropskim zemljama, a Dudov, koji je sarađivao i sa Fricom Langom, jednom prilikom je, govoreći o poslednjim danima u Nemačkoj, rekao da je posle filma “Mehurići od sapunice” iza sebe imao stalno policijsku pratnju i uhode i da je morao da emigrira u Francusku.

Poznati reditelj i filmski kritičar Dinko Tucaković je svojevremeno o Dudovu rekao da je on hteo da film bude njegovo oružje u borbi za bolji svet za sve, bez obzira na klasne i druge razlike, ali da svet ni njega, ni neke druge posvećene umetnike današnjeg vremena, nije hteo da čuje.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, Dudov odlazi u DDR i, praktično, pokreće filmsku umetnost te zemlje. Snimio je desetak igranih filmova, među kojima su “Hleb naš nasušni”, “Jači od noći”, “Kapetan iz Kelna”, “Zablude”… Poginuo je 1963. godine u saobraćajnoj nesreći, za vreme snimanja filma “Kristina”. Među zapadnoevropskim filmskim svetom smatran je za režisera socrealističkih filmova. Slobodan Aleksić, hroničar iz Dimitrovgrada, kaže da je Dudov u drugoj polovini prošlog veka, tačnije pedesetih, u nekoliko navrata dolazio u svoj rodni grad, ali da je to činio bez ikakve pompe i da se javio samo nekolicini ljudi, koje je želeo da vidi…

Na Zlatana Dudova u Dimitrovgradu podseća samo trošna porodična kuća u kojoj je odrastao. On je udario temelje filmskog izraza, a Dimitrovgrađanima ostaje da mu se oduže i ostave trag da je ponikao na kaldrmi “Strošene češme”. Nesumnjivo najveći filmski stvaralac sa ovih prostora, u Dimitrovgradu će najverovatnije dobiti svoju ulicu, trg, a možda i festival dokumentarnog filma. Možda je ideja o filmskom festivalu u njegovu čast, filmski rečeno, prva klapa!

FILMOGRAFIJA ZLATANA DUDOVA:
Uslovi u kojima živi berlinski radnik /Wie der berliner Arbeitier wohnt/ – dokumentarni film (Weltfilm Gm bH 1930)
Kule Vampe /Kuhle Wampe or who owns the world?/ – igrani film (PRAESENS-FILM 1932)
Mehurići od sapunice (Serfenblasen) – igrani film (DAVIS-FILM 1934)
Hleb naš nasušni /Unser taglich Brot/ – igrani film (DEFA 1949)
Porodica Bentin /Familia Bentin/ – igrani film (DEFA 1950)
Ženske sudbine /Freauenschic Kcale/ – igrani film (DEFA 1952)
Jači od noći /Starker als die Nacht/ – igrani film (DEFA 1957)
Kapetan iz Kelna /Der Hauptman von Koln/ – igrani film (DEFA 1957)
Zablude u lјubavi /Verwirring fer Liebe/ – igrani film (DEFA 1960)
Kristina /Christine/ – igrani film, nezavršen (DEFA 1963)

Foto: Knjiga „Beskompromisni Dudov“ / Časopis „Most“ / Metodi Meta Petrov / lična arhiva Katje Gumnerov / Hans Günter / Ivica Ivanov / Arhiva FAR-a

Železnička stanica Dimitrovgrad

Železnička stanica u Dimitrovgradu, kao spomenik kulture, ima zanimljivu istoriju. Zgrada zajedničke železničke stanice u tadašnjem Caribrodu, izgrađena je prema projektu, u to vreme poznatog bečkog arhitetke, i važila je za jednu od najlepših stanica na dugom železničkom putu slavnog Orijent-ekspresa od Pariza, preko Beča, Pešte, Beograda, Niša i Sofije do Carigrada.

Neimare francuske firme “General unija”, povremeno je ometao srpsko-bugarski rat, ali je po njihovom završetku posao paralelno nastavljen na našoj i bugarskoj strani. Evropa je, i u ono vreme, baš kao i sada, tražila stabilnu železničku vezu severa i juga kontinenta. Prvi voz na relaciji Beograd – Niš novom prugom je prošao 23. avgusta 1884. godine, a prvi međunarodni voz iz Pešte preko Beograda i Niša u tadašnji Caribrod je stigao 12. avgusta 1888. godine.

Po redu vožnje 28. oktobra iste godine ovom prugom je prošao i prvi, za to vreme “munjeviti” voz, poznat kao Orijent-ekspres koji je gotovo punih 126 godina “krstario” između Francuske i Turske.

Jugoistočna srpska kapija, tačnije železnička stanica u Dimitrovgradu, novembra 2009. godine ponovo postaje najmoderniji objekat na železničkom Koridoru 10 kroz Srbiju. Uz to, posle tačno jednog veka, ponovo je postala međunarodna. To praktično znači, da u njoj, kao i davne 1888. godine, opet zajedno rade naše i bugarske pogranične službe, carina i policija.
Rekonstrukcija je počela januara 2008. a za 2,5 miliona evra sa koliko je EU finansirala ovaj međudržavni projekat, stanica je dobila poptuno nov izgled, ali i elektrificiranu prugu do Bugarske.

Pod nadzorom stručnjaka za zaštitu spomenika kulture, adaptirana je i zgrada glavne stanice, površine oko 1.000 kvadrata. Postavljene su nove peronske nadstrešnice, napravljen stanični trg, prostor za saobraćajno tehničke poslove, vaga za kontrolu tereta, magacini, zgrada zajedničke policije i carine… Izvođač radova je beogradska firma “Standard”, a projekat je izradio naš Institut “CIP”. U toliko pominjanoj rekonstrukciji, prvi put u Srbiji, korišćene su tehnologije kao što su amortizujući pružni prelazi, preko kojih se praktično i ne oseti prelazak automobilom ili drugim vozilom.

 “Urađeni su uslovi za znatno kvalitetniji i efikasniji rad železničkog i pograničnog osoblja. Zajedničkim pregledom, znatno je skraćeno zadržavanje teretnih i putničkih vozova. Ubrzan je protok robe i putnika. Događalo se da međunarodni vozovi stoje i po 60 sati, a putnički i do 70 minuta. Sada se sve formalnosti oko pregleda obave za 20 do 30 minuta. Modernizujemo koridor 10 – rekao je Milovan Marković, tadašnji direktor srpskih železnica.