РТЦ И ВИ

==================================================================================================

Reakcija meštanina sela Gojin Dol

=========================================================================================================

OPŠTINSKI ČINOVNICI U BELOJ PALANCI SU SLEPI ZA NEČISTOĆU PO SELIMA

Podnaslov: Nas iz dijaspore i strance, u Crvenoj reci dočekuju kante za smeće, u kojim su i umrle životinje. To je zarazna bomba koje može doneti zarazne bolesti pre svega deci koja svaki dan prolaze pored kanti u školu. Sudeći po ovim snimcima komunalna inspekcija iz Pirota morala bi odmah da kazni Komunalno preduzeće Bela Planka.

Piše Mirjana Ribič, samostalna novinarka i pisac iz Ljubljane, od ove godine u penziji.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100009395706075 Mirjana Ribič

Poštovani kolege i koleginice TV Caribrod iz Dimitrovgrada iili Caribroda

Vašu televiziju sam našla na Youtube i naručila se na vaš kanal. Najpre sam gledala prekrasne snimke koridora 10 Bancarevo –Crvena Reka.

Drugi put ću snimiti divlje deponije smeća o okolini Crvene reke.

Ja sam Mirjana Ribič, dugogodišnja samostalna novinarka u Republici Sloveniji i od ove godine sam u penziji.

Radila sam za dnevne časopise i revije, to sve možete naći, ako potražite google Slovenija.

Moje teme su bile bankarstvo, financije, privreda, ekologija, istraživanje i inovacije. Sada samo povremeno pišem i posebno sam posvećena temama čiste okoline, razvoja i obnove seoskih sredine, turizam itd.

Živim u Ljubljani, najlepšem, najzelenijem, najčistijem gradu u Evropi. Čak smo dobili i priznanje za čistoću i zelenilo. Ljubljana je predivna, lepa i čista, zato imamo preko milijon turista godišnje, jer turizam je pre svega čistoća: čiste ulice, lepe kante za smeće ili đubre i čiste sanitarije u svako doma dana i noći. Priroda sama po sebi privlači turiste, a smeće in nečistoća su ogledalo ljudi, stanovnika i nacije.

Ja sam rodom iz Crvene Reke, to je selo na međunarodnom auto putu Niš – Sofija i vekovima smo dočekivali i ispraćali strance. Nakon otvaranja koridora 10 iznad našeg sela, biće manje opterećenje u međunarodnom prometu.

Zašto vam pišem?

Na godišnji odmor idem skoro svake godine i smetaju mi prljavština, nemar i neuređene komunalne usluge opštine Bela Palanka, koje obavlja za sva sela.

Komunalno preduzeće Bela Palanka ima u mom notesu ocenu jedinica i zato vam pišem i šaljem ove slike, jer ne mogu više gledati ono ruglo, a bojim se da se deca ne zarase preko kučića koja premetavaju đubre, a sve se događa i na očima međunarodnih prolaznika.

Kod mene kući su dolazili ugledni slovenci i slovenke, koji su oduševljeni prirodom, hranom i gostoprimstvom ljudi, ali su razočarani nad prvljavštinom na ulicama po kanalima itd.

Tako je moj pokušaj, da dovedem prve turiste u selo propao. Ako je i kod vas tako u Caribrodu, onda kao televizija preduzmite nešto da vam budu ulice čiste i kanali očiščenju, da ne govorim o sanitarijama.

Vaš zadatak je da animirate ljude, pre svega decu i mlade da rade kao dobrovoljci, kao što to rade deca u Ljubljani i da sortiraju đubre u plastičnim kantama, koje nisu skupe i na kojima piše, koje smeće možete bacati unutra.

Evo o čemu se radi u Crvenoj reci.

Kada dolazite autom iz Pirota prema Crvenoj reci, baš posle table za ulazak u selo videćete na desnoj strani veliko parkiralište i kante za smeće, koje su prepune, okolo je sve razbacano, tamo su parkirani turski kamioni, uskoro neće, jer prelaze na auto put. Tako je već desetak godina i više.

Pre nekoliko godina Komunalno preduzeće Bela Palanka je nabavilo kante za smeće iz metala, i stavilo ih na početak svake ulice. Međutim neko je te kante pokrao, jer su iz metala, kad bi bile plastične ne bi jih krali. Od tada imamo samo tri kante za smeće za pet ili šest ulica u gornjem delu Crvene reka, a tako je i prema Beloj Palanci.

Kada dolazite iz pravca Niša, nema table Crvena reka i nakon nekoliko minuta zaletite se u đubre i kante za smeće, kad treba da skrenete oštrim zavojem u seoske ulice.

To je užas od smeća to jest đubra,a pored je ambulanta, prodavnice, blizu je škola itd.

Ja najviše krivim stanovnika za nehigijenu, jer su očigledno sami takvi i ne bune se dok gledaju i mirišu smrat ispred očiju.

Apeliram na vaše kolege, iako nije to vaš reon snimanja, da to snimite, jer očigledno da političari u Beloj palanci i direktori državnih preduzeća imaju debelu kožu i slepi su za nečistoću, niti kontroliraju rad svojih radnika.

U Ljubljani naš gradonačelnik Zoran Janković, Srbin po poreklu radi po 12 sati na dan, radi čak i subotom i nedeljom i lično kontroliše, da li viri smeće iz kanti i odmah zove direktora komunalnog preduzeća. To sam nekoliko puta lično videla i slikala ga. Čak zajedno sa nama čisti Ljubljanu i okolinu svako proleće. Zajedno sa njim smo zasađivali nova drveća. On je najbolji gradonačelnik u Evropi i dobio je priznanje. Kao dete živeo je u jednom malom selu blizu Svetozareva. Mama mu je Slovenka, a otac Srbin.

Ja sam više godina pisala za opštinski časopis Ljubljana, što možete proveriti i preko www.ljubljana.si i naravno snimala sve projekte i aktivnosti u gradu i želim svu tu praksu pokazati i malim opštinama. Nije sve u parama, jer u Ljubljani smo svi mi dobrovoljci, kad treba čistiti grad, a Komunalno preduzeće odlično obavlja svoj posao i to dobro zaračuna. Kada ne sortiramo smeće po kantama, to jest odvajamo posebno: staklo, papir, embalažu, odeću obuću i odbatke od hrane, onda nas debelo kazne, i to sve ulaze u zgradi koji bacaju svašta u kontejnere za smeće.

U Beloj palanci žive u 19 veku i tako je već 40 godina od kada sam ja otišla iz te opštine.

Mislim da su prošla vremena kada se može živati i dobivati plata prelaskom iz jedne u drugu stranku i da obštine treba da vode ozbiljni i odgovorni profesionalci sa stažom privredi, kulturi i drugim granama, a ne u politici. Mnoge gradove vode nestrankarski kandidati.

Ako budete imali vremena snimite, uzduš starog auto puta kante za smeće u više sela, a naročito kada su pune. Raspitajte se kad odvoze smeće, to jest koji dan. Pa dan pred toga krenite na snimanje. Neka se vidi kakva je to sramota za opštinu Bela Palanka.

Također snimite česmu na izlazu iz Bele Palanke, gde stanovnici sebi toče odličnu pitku vodu, a oko nje je i smeće. Ljudi su čak videli da se oko česama šetaju pacovi. I taj snimak vam šaljem.

Pa zar nemaju Palančani dve ruke i dve noge i oči u glavi, da to vide i očiste, makar dobrovoljno i posade cveće oko česme?! Sramota i tako je to 40 godine, od kada sam ja otišla iz te male opštine u beli svet. Ništa se nije promenilo, jer je narod aljkav, prvljav i ne menja svoju svest i potrebu, da sve bude lepo i čisto, pa ćemo onda i turiste dovesti, jer je priroda veoma lepa i izdašna. Dani banice su lepa manifestacija, koja traje tri dana, ali posle toga treba čistiti i raditi kao da su svaki dan praznici.

Ja predlažem sledeće: Neka Naplaćuju stanovnicima Crvene reke i okolnih sela komunalne usluge, neka kupe plastične kante za odvajanje smeća, neka stave kante u svaku ulicu, ja ću vrlo rado platiti komanlne usluge, a sebi ću nabaviti kantu sa ekološke smeće i iz njega praviti kompost, to jest đubre za baštu. U Sloveniji ne bacamo odpatke od hrane svuda naokoli, nego iz njih pravimo đubre i bio masu za grejanje.

S poštovanjem Mirjana Ribič, novinarka i pisac iz Ljubljane, rodom iz Crvene reke.

Hvala unapred, u koliko budete nešto uradili na ovu temu.

Poslaću vam još jednu temu.

Slike i tekst ću poslati komunalnoj inspekciji u Pirotu i još neke druge štampane medije. Nisam našla telefon i adresu dopisništva RTS iz Pirota, jer očigledno imaju sve centralizirano i cenzurirano.

Pozdrav Mirjana

================================================================

Поштовани суграђани,

Иако смо као породица дубоко потресени догађајем који је наша сестра и кћер доживела почетком маја месеца, као савесни и одговорни људи осећамо обавезу и дужност да Вам се обратимо путем јавног саопштења и укажемо на поједине околности, за које имамо сазнања да се пласирају међу суграђанима, а које су потпуно искарикиране и нетачне.

Напомињемо да смо због истражне фазе поступка, у ком стадијуму се поступак тренутно налази, ограничени у давању детаљних информација, јер откривање истих и јавно пласирање је законом забрањено и представља кривично дело, а ми ћемо се свакако придржавати прописа, те ћемо у овом тренутку само оквирно указати на поједине околности.

Како се свакодневно сусрећемо са којекаквим коментарима који се пласирају путем интернета и неистинитим и непотпуним причама које и усмено круже међу Вама суграђанима, оправдано смо дошли до закључка да су грађани упознати само са једним малим делом критичног догађаја, са потпуно нетачним описом. Будући да грађани немају мотив да изврћу ствари и шире неистине, већ препричавају информације које су чули, онда је јасно да све пласиране информације нетачне садржине долазе од стране породице и пријатеља осумњиченог младића који, судећи по свему, на овај начин доводе људе у тоталну заблуду, претпостављамо све са циљем да се осумњичени младић жаргонски речено ,,опере пред народом“.

Oво није нимало занемарљиво, јер под таквом заблудом људи стварају погрешну слику о целокупном дешавању, па на основу тога формирају свој став. И није проблем у ставовима, лични ставови и мишљења немају улогу у судским поступцима, проблем је у томе што свако себи даје за право да ЈАВНО коментарише, вређа, осуђује или подржава, и то све на основу неистинитих и непроверених информација које је добио.

Дакле, информације које сте до сада имали прилике да чујете путем усменог и живог излагања породице осумњиченог у локалним медијима Far.rs и РТЦ -YouTube, а у оквиру одржаног протестног скупа, као и остале усмене информације од стране људи блиских осумњиченом, представљају ЛИЧНИ ДОЖИВЉАЈ и ЛИЧНА УБЕЂЕЊА особа које их пласирају, А НЕ УТВРЂЕНО И ДОКАЗАНО ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ.

Људи могу тумачити и доживљавати ситуацију и поступак овако или онако, укључујући и судску документацију али je крајње непримерено, на крају крајева и противзаконито, да те своје личне доживљаје и лична убеђења јавности презентује СА ТВРДЊОМ да су тачне, доказане и утврђене, што се у овом случају чини, нарочито од стране родитеља осумњиченог, а чињеница је да то још увек нису. Јер истрага је фаза у којој се докази само прикупљају.

Оно што ми можемо у овом тренутку рећи је то да је наша сестра и кћер преживела вишечасовно насиље, различитог облика. О степену агресивности сведочи велики број повреда по целом телу, од главе до испод колена. Нарочито су нас забринули крвни подливи на беоњачама очију, за чији опоравак и дан данас прима терапију. Пре пар дана саветована јој је операција очију на чијој припреми увелико радимо, тако да се осумњиченом страном уопште не бавимо.

Сматрамо потпуно дегутантним да описујемо појединости, стање гардеробе и доњег веша као и остале њене предмете из критичне вечери, документацију не смемо јавно тумачити и

износити иако је имамо на претек, рећи ћемо само да елементи који су по закону неопходни да би било покретања прве фазе поступка, а то су основи сумње, тога свакако има довољно.

Јер како окарактерисати чин стезања за врат свом силом, у намери да лице игуби доток ваздуха, или шутирање и песничење у пределу главе док немоћно лежиш на земљи и молиш за милост, и низ других стравичних и ужасних радњи које су уследиле, за које такође постоје основи сумње да су се десиле, али које због деликатности нећемо помињати у овом саопштењу.

Не морамо посебно објашњавати колико срамотном и забрињавајућом сматрамо чињеницу да се након свега тога покушавало ступити у контакт са оштећеном девојком, непосредно преко других људи , не зато да би се, рецимо, поставило питање како је она након критичне вечери, већ да би јој било безобразно поручено ,,да се уразуми“ !

Имајући то у виду, одговорно тврдимо да оштећеној страни уопште не треба ,,тата који је тужилац“, нити било какво ,,намештање притвора“, како појединци то доживљавају, јер и да је у питању било које друго занимање, ток поступка би био потпуно исти. То не кажемо ми, то говоре горе поменути основи.

Ово се наравно односи и на питање притвора, јер младићу је одређен притвор као и свим осталим осумњиченим лицима у оваквим ситуацијама. У конкретном случају, према досадашњој документацији, испуњени су сви законски услови за одређивање притвора – и основана сумња као општи услов, и један од законских таксативно наведених посебних услова. С обзиром на то, ,,тата тужилац“ нема поребе да уопште

,,уплиће прсте“, како то породица осумњиченог младића погрешно доживљава и пласира, јер момак је САМ, својим понашањем, себи обезбедио положај осумњиченог лица.

А притвор није казна, притвор је привремено и превентивно лишење слободе, те ће осумњичени младић свакако одатле изаћи, оног момента када надлежне институције утврде да су престали разлози за притвор, а не када појединци сматрају да треба и пожеле. Иначе, да не би касније дошло до замена теза, излазак из притвора не значи да лице није извршило кривично дело, јер судски поступак траје и након укидања притвора, већ да су, као што смо рекли, престали законски разлози за трајање истог.

Дискусије појединаца везане за постојање неког ,,лажног пријављивања“ или ,,лажног сумњичења“, „мењања исказа“ и ,,повлачења пријаве“, тотална су измишљотина! Такође представљају личну перспективу и лични доживљај оних који то пласирају, прво из разлога јер не постоји службени докуменат који иде у прилог томе, а друго статус осумњиченог лица не додељује особа која га пријављује, већ стручна лица у предистражном и истражном поступку, која су довољно квалификована и компетентна да оцене да ли је нешто лажно или не.

Правда, казна или ослобођење од исте се не постиже и не тражи на Facebook-у или улици, већ у овлашћеним државним институцијама. Уосталом, правда се не тражи силом и притиском, правда се заслужује.

С поштовањем, породице Јанков и Вучковић

================================================================

==============================================================

Želim da Vam se zahvalim na predivnim reportažama iz Vašeg kraja, a posebno na prikazu izgradnje koridora prema bugarskoj granici.
Kao građanin Srbije veoma sam zainteresovan i, verujte mi, izuzetno srećan kada vidim da se u našoj zemlji gradi nešto tako ozbiljno i veličanstveno, nešto što će građanima Južne Srbije doneti prosperitet.
Na državnoj televiziji veoma je malo priloga sa koridora, a kada ih i objave – uglavnom potenciraju probleme i potcenjuju napor graditelja… Zašto to rade – meni nije jasno.
Zbog toga sam ove godine na Internetu pronašao Vaš sajt i redovno Vas pratim. Da nije Vas, ja bih, kao i mnogi građani Srbije ostao u zabludi kada je u pitanju izgradnja koridora.
Pitam se da li će jednog dana građanin naše Srbije imati mogućnost da sam bira i odlučuje kome će uplaćivati mesečnu TV pretplatu. Verujte mi da bih je uplaćivao RT Caribrod.
Srdačan pozdrav celoj redakciji.

Momir Ivković, Beograd.

08.08.2017.

=============================================================================

Vašoj pažnji preporučujemo video mladog Dimitrovgrađanina, Miloša Veljeva sa vrha planine Greben. Uživajte!

M.N.

foto i video: Miloš Veljev

==============================================================================

=============================================================================

ХВАЛА ПРОФЕСОРЕ

Ако су, можда, други заборавили, или из неких разлога пропустили да кажу, што код нас није реткост, нису заборавили они најважнији – његови ученици „Професоре, хвала вам“. Са тим се данас, дубоко у себи, рве професор Александар Милев човек који је читав радни век, четрдесет година провео у Александровцу мирећи супротности, од визионара до практичара, никада се не уморивши од давања спорту, фудбалу посебно. Зато границе у својој професији и није тражио, служио је спорту без изузетка.
Помало сетно, али и поносито, ових дана, пребира по сећању. Са својом савешћу се никада није погађао нити трговао. И зато може, без изузетка, да погледа у прошлост иако је стално загледан у будућност. Бројке и датуми можда нешто и прикрију, али много тога и кажу, а Александар Милев много тога има да каже, заједно са својим ученицима.

Дошао је у винородну Жупу из далеког Димитровграда. Човек и време, руку под руку, и тако деценијама, до данас. Факултетску диплому стекао је на Универзитету у Софији, где је играо фудбал у Академику и Локомотиви, био члан Универзитетске репрезентације Бугарске. Као гимназијалац носио дрес Балканског и Радничког из Пирота, а потом обрео се у Жупи. Млади професор пун ентузијазма започиње, по много чему, борбу са ветрењачама.

– Ништа не бих мењао, поред своје породице, највише волим своје ђаке и мој Димитровград, волим и Александровац. Брус не помиње свестан оне неписане „Одакле ти је жена одакле си и ти“. Смеје се на моју опаску, па наставља.
– Радио сам у Гимназији која потом постаје ОЦ „Девети мај“, данас СШ „Св. Трифун“. Професор једном и заувек. Играо сам фудбал, постао тренер, са мојим ученицима освојио сам много тога чиме ћу се поносити док сам жив, – започиње разговор.
Аца, како га у престоници винове лозе и вина зову, поједностављује ствар.
– Све се уклапа у једну огромну и шарену лопту. У радост победе и тугу пораза, у напорне тренинге и истрајавања, да би се стигло до циља.
У великој и широкој лепези, његови ученици и он, стизали су до многих циљева. Мало је оних који се могу похвалити таквим резултатима свога рада. Педантно и готово љубоморно чува све припреме за час и тренинге, исписане краснописом. Само да се укориче и ето својеврсног штива младим професорима и тренерима. Са поносом показује тренерску лиценцу стечену у Славији из Софије на тему „Развој фудбала на Балкану“.
Пред мојим очима хрпа медаља, пехара, диплома, које су освојили његови ученици од регионалних до државних титула.
– Е, то је оно што ме чини срећним. Моји су ученици били и остали шампиони. Има и државних репрезентативаца, а тврдим и оних који ће то тек постати. И сада, у позним годинама и неким „срчаним прескакањима“, фудбала се нисам одрекао. Својевремено, 1990. године, проглашен сам за најбољег фудбалера ветерана Србије. Претходне године то је био чувени Драгиша Илић – Талијан из Напретка, а после тога Симоновић из Ниша… Нашао сам се у лепом друштву.
Мали је средњошколски изложбени пано да пригрли све пехаре и медаље. У његовој канцеларији „у ћошку у коме сам провео читав век радећи онај административни део“ налази се остало. Ту је желео и да разговор овековечимо фотографијом.
Фудбал је, ипак, највећа љубав. Одавде, из његове школе, потекли су бројни мајстори „најважније споредне ствари на свету“.
Жупа и наша школа дала је неколицину вансеријских фудбалера: Ненад Сакић, Завиша Пејић, Милан Наранџић, Раде Ивљанин, Дејан Ћирић, Аца Антић, Александар Стојковац, Далибор Гашић и два фудбалера касније доктора наука Игор Стефановић и Дуле Савић. Они су читали игру, они су знали фудбал, они су то, у својим каријерама, и доказали. Од мог тренера у Софији Стефана Бошкова сам научио једну занимљиву ствар. Екипа мора да има: три висока, три брза и три паметна играча. А десети? Нека буде председников син. Онда се насмејао алудирајући на неке актуелности.
И један занимљив податак. Већ готово четири деценије, он и његови другари, сваког првог јануара играју мали фудбал и лагано уводе свеже снаге. Новогодишњи фудбалски концерт, тачно у 11:00 сати, као онај чувени музички у Бечу. Та традиција се и данас поштује. Он више не игра, али је ту, за сваки случај.
– Могао сам више да дам фудбалу, школи вероватно нисам. Задовољан сам, и опет бих кренуо истим путем. У свом послу сам био изузетно посвећен, тако ће бити још ових пар месеци. После? Лагано ћу се рекреисати јер сам и копачке и патике, окачио о клин после срчаног удара у децембру прошле године. За опроштај од каријере добио сам прекрасну макету родног Димитровграда…
И још једном, подвлачи.
– После моје породице највише волим моје ђаке.
А онда су заискриле сузе у очима. Сузе које говоре више од сваке написане реченице. Од пријатеља сазнајем – изузетно свира трубу. Почео је као гимназијалац у Димитровграду у оркетру са 63 инструмента чији је диригент био Георги Шукарев, касније диригент у Бечкој филхармонији. Када сам склопио бележницу ћаскали смо необавезно и дошли до једног 6. августа и једне Гордане са којом има сина и ћерку. И…живот иде даље.
ТИТУЛЕ
– Поменућу само неке – моји ученици освојили су пет пута титулу првака Србије у фудбалу, уз једно друго место. Рукометашице и рукометаши такође шампиони Србије уз једно друго и седмо место. Ту бих обавезно поменуо Раку Милисављевића који је у РК „Жупа“ тренирао девојчице и много допринео успесима. Наши стонотенисери имају три државне екипне титуле и неколико у појединачној конкуренцији. Ту су и победници атлетских такмичења, такмичења у шаху…Поносим се тиме као и такмичењима на води у „Играма без граница“ – говори Милев.

Извор: Спортски журнал

Фотографије из албума породице Милев

=============================================================================================

Паркинг Центра за културу и РТЦариброд јутрос у 9 часова

==============================================================================================

Комплетна светска јавност је у шоку после синоћњег терористичког напада у Ници, петом по величини француском граду. Према последњим подацима, потврђена је смрт 84 жртава, а више од 100 је повређено, од чега се 40 налази у критичном стању. Међу погиннулима нема држављана Србије, а у време напада у Ници је био Мануел Стојановић, бивши фудбалер пиротског Радничког и учесник Великог брата. Стојановић је за Радио телевизију Цариброд снимио неколико фотографија и један видео запис са Енглеске променаде у Ници, где се синоћ догодио напад. Центар Нице још увек је блокиран јаким полицијским снагама, а страхује се и од нових напада

===================================================================================================