РТЦ И ВИ

=============================================================================

ХВАЛА ПРОФЕСОРЕ

                  Ако су, можда, други заборавили, или из неких разлога пропустили да кажу, што код нас није реткост, нису заборавили они најважнији – његови ученици „Професоре, хвала вам“. Са тим се данас, дубоко у себи, рве професор Александар Милев човек који је читав радни век, четрдесет година провео у Александровцу мирећи супротности, од визионара до практичара, никада се не уморивши од давања спорту, фудбалу посебно. Зато границе у својој професији и није тражио, служио је спорту без изузетка.
Помало сетно, али и поносито, ових дана, пребира по сећању. Са својом савешћу се никада није погађао нити трговао. И зато може, без изузетка, да погледа у прошлост иако је стално загледан у будућност. Бројке и датуми можда нешто и прикрију, али много тога и кажу, а Александар Милев много тога има да каже, заједно са својим ученицима.

Дошао је у винородну Жупу из далеког Димитровграда. Човек и време, руку под руку, и тако деценијама, до данас. Факултетску диплому стекао је на Универзитету у Софији, где је играо фудбал у Академику и Локомотиви, био члан Универзитетске репрезентације Бугарске. Као гимназијалац носио дрес Балканског и Радничког из Пирота, а потом обрео се у Жупи. Млади професор пун ентузијазма започиње, по много чему, борбу са ветрењачама.

– Ништа не бих мењао, поред своје породице, највише волим своје ђаке и мој Димитровград, волим и Александровац. Брус не помиње свестан оне неписане „Одакле ти је жена одакле си и ти“. Смеје се на моју опаску, па наставља.
– Радио сам у Гимназији која потом постаје ОЦ „Девети мај“, данас СШ „Св. Трифун“. Професор једном и заувек. Играо сам фудбал, постао тренер, са мојим ученицима освојио сам много тога чиме ћу се поносити док сам жив, – започиње разговор.
Аца, како га у престоници винове лозе и вина зову, поједностављује ствар.
– Све се уклапа у једну огромну и шарену лопту. У радост победе и тугу пораза, у напорне тренинге и истрајавања, да би се стигло до циља.
У великој и широкој лепези, његови ученици и он, стизали су до многих циљева. Мало је оних који се могу похвалити таквим резултатима свога рада. Педантно и готово љубоморно чува све припреме за час и тренинге, исписане краснописом. Само да се укориче и ето својеврсног штива младим професорима и тренерима. Са поносом показује тренерску лиценцу стечену у Славији из Софије на тему „Развој фудбала на Балкану“.
Пред мојим очима хрпа медаља, пехара, диплома, које су освојили његови ученици од регионалних до државних титула.
– Е, то је оно што ме чини срећним. Моји су ученици били и остали шампиони. Има и државних репрезентативаца, а тврдим и оних који ће то тек постати. И сада, у позним годинама и неким „срчаним прескакањима“, фудбала се нисам одрекао. Својевремено, 1990. године, проглашен сам за најбољег фудбалера ветерана Србије. Претходне године то је био чувени Драгиша Илић – Талијан из Напретка, а после тога Симоновић из Ниша… Нашао сам се у лепом друштву.
Мали је средњошколски изложбени пано да пригрли све пехаре и медаље. У његовој канцеларији „у ћошку у коме сам провео читав век радећи онај административни део“ налази се остало. Ту је желео и да разговор овековечимо фотографијом.
Фудбал је, ипак, највећа љубав. Одавде, из његове школе, потекли су бројни мајстори „најважније споредне ствари на свету“.
Жупа и наша школа дала је неколицину вансеријских фудбалера: Ненад Сакић, Завиша Пејић, Милан Наранџић, Раде Ивљанин, Дејан Ћирић, Аца Антић, Александар Стојковац, Далибор Гашић и два фудбалера касније доктора наука Игор Стефановић и Дуле Савић. Они су читали игру, они су знали фудбал, они су то, у својим каријерама, и доказали. Од мог тренера у Софији Стефана Бошкова сам научио једну занимљиву ствар. Екипа мора да има: три висока, три брза и три паметна играча. А десети? Нека буде председников син. Онда се насмејао алудирајући на неке актуелности.
И један занимљив податак. Већ готово четири деценије, он и његови другари, сваког првог јануара играју мали фудбал и лагано уводе свеже снаге. Новогодишњи фудбалски концерт, тачно у 11:00 сати, као онај чувени музички у Бечу. Та традиција се и данас поштује. Он више не игра, али је ту, за сваки случај.
– Могао сам више да дам фудбалу, школи вероватно нисам. Задовољан сам, и опет бих кренуо истим путем. У свом послу сам био изузетно посвећен, тако ће бити још ових пар месеци. После? Лагано ћу се рекреисати јер сам и копачке и патике, окачио о клин после срчаног удара у децембру прошле године. За опроштај од каријере добио сам прекрасну макету родног Димитровграда…
И још једном, подвлачи.
– После моје породице највише волим моје ђаке.
А онда су заискриле сузе у очима. Сузе које говоре више од сваке написане реченице. Од пријатеља сазнајем – изузетно свира трубу. Почео је као гимназијалац у Димитровграду у оркетру са 63 инструмента чији је диригент био Георги Шукарев, касније диригент у Бечкој филхармонији. Када сам склопио бележницу ћаскали смо необавезно и дошли до једног 6. августа и једне Гордане са којом има сина и ћерку. И…живот иде даље.
ТИТУЛЕ
– Поменућу само неке – моји ученици освојили су пет пута титулу првака Србије у фудбалу, уз једно друго место. Рукометашице и рукометаши такође шампиони Србије уз једно друго и седмо место. Ту бих обавезно поменуо Раку Милисављевића који је у РК „Жупа“ тренирао девојчице и много допринео успесима. Наши стонотенисери имају три државне екипне титуле и неколико у појединачној конкуренцији. Ту су и победници атлетских такмичења, такмичења у шаху…Поносим се тиме као и такмичењима на води у „Играма без граница“ – говори Милев.

Извор: Спортски журнал

Фотографије из албума породице Милев

=============================================================================================

=============================================================================================

=============================================================================================

 

Паркинг Центра за културу и РТЦариброд јутрос у 9 часова

 






==============================================================================================

==============================================================================================

==============================================================================================

                Комплетна светска јавност је у шоку после синоћњег терористичког напада у Ници, петом по величини француском граду. Према последњим подацима, потврђена је смрт 84 жртава, а више од 100 је повређено, од чега се 40 налази у критичном стању. Међу погиннулима нема држављана Србије, а у време напада у Ници је био Мануел Стојановић, бивши фудбалер пиротског Радничког и учесник Великог брата. Стојановић је за Радио телевизију Цариброд снимио неколико фотографија и један видео запис са Енглеске променаде у Ници, где се синоћ догодио напад. Центар Нице још увек је блокиран јаким полицијским снагама, а страхује се и од нових напада

13734806_1213312798700862_1486245665_n 13706368_1213312858700856_1764169010_n 13695230_1213312852034190_1628776558_n 13695070_1213312802034195_1764458445_n 13706354_1213312885367520_2094063410_n

===================================================================================================

===================================================================================================

===================================================================================================