РТЦ И ВИ

================================================================

Поштовани суграђани,

Иако смо као породица дубоко потресени догађајем који је наша сестра и кћер доживела почетком маја месеца, као савесни и одговорни људи осећамо обавезу и дужност да Вам се обратимо путем јавног саопштења и укажемо на поједине околности, за које имамо сазнања да се пласирају међу суграђанима, а које су потпуно искарикиране и нетачне.

Напомињемо да смо због истражне фазе поступка, у ком стадијуму се поступак тренутно налази, ограничени у давању детаљних информација, јер откривање истих и јавно пласирање је законом забрањено и представља кривично дело, а ми ћемо се свакако придржавати прописа, те ћемо у овом тренутку само оквирно указати на поједине околности.

Како се свакодневно сусрећемо са којекаквим коментарима који се пласирају путем интернета и неистинитим и непотпуним причама које и усмено круже међу Вама суграђанима, оправдано смо дошли до закључка да су грађани упознати само са једним малим делом критичног догађаја, са потпуно нетачним описом. Будући да грађани немају мотив да изврћу ствари и шире неистине, већ препричавају информације које  су чули, онда је јасно да све пласиране информације нетачне садржине долазе од стране породице и пријатеља осумњиченог младића који, судећи по свему, на овај начин доводе људе у тоталну заблуду, претпостављамо све са циљем да се осумњичени младић жаргонски речено ,,опере пред народом“.

Oво није нимало занемарљиво, јер под таквом заблудом људи стварају погрешну слику о целокупном дешавању, па на основу тога формирају свој став. И није проблем у ставовима, лични ставови и мишљења немају улогу у судским поступцима, проблем је у томе што свако себи даје за право да ЈАВНО коментарише, вређа, осуђује или подржава, и то све на основу неистинитих и непроверених информација које је добио.

Дакле, информације које сте до сада имали прилике да чујете путем усменог и живог излагања породице осумњиченог у локалним медијима Far.rs и РТЦ -YouTube, а у оквиру одржаног протестног скупа, као и остале усмене информације од стране људи блиских осумњиченом, представљају ЛИЧНИ ДОЖИВЉАЈ и ЛИЧНА УБЕЂЕЊА особа које их пласирају, А НЕ УТВРЂЕНО И ДОКАЗАНО ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ.

Људи могу тумачити и доживљавати ситуацију и поступак овако или онако, укључујући и судску документацију али je крајње непримерено, на крају крајева и противзаконито, да те своје личне доживљаје и лична убеђења јавности презентује СА ТВРДЊОМ да су тачне, доказане и утврђене, што се у овом случају чини, нарочито од стране родитеља осумњиченог, а чињеница је да то још увек нису. Јер истрага је фаза у којој се докази само прикупљају.

Оно што ми можемо у овом тренутку рећи је то да је наша сестра и кћер преживела вишечасовно насиље, различитог облика. О степену агресивности сведочи велики број повреда по целом телу, од главе до испод колена. Нарочито су нас забринули крвни подливи на беоњачама очију, за чији опоравак и дан данас прима терапију. Пре пар дана саветована јој је операција очију на чијој припреми увелико радимо, тако да се осумњиченом страном уопште не бавимо.

Сматрамо потпуно дегутантним да описујемо појединости, стање гардеробе и доњег веша као и остале њене предмете из критичне вечери, документацију не смемо јавно тумачити и

износити иако је имамо на претек, рећи ћемо само да елементи који су по закону неопходни да би било покретања прве фазе поступка, а то су основи сумње, тога свакако има довољно.

Јер како окарактерисати чин стезања за врат свом силом, у намери да лице игуби доток ваздуха, или шутирање и песничење у пределу главе док немоћно лежиш на земљи и молиш за милост, и низ других стравичних и ужасних радњи које су уследиле, за које такође постоје основи сумње да су се десиле, али које због деликатности нећемо помињати у овом саопштењу.

Не морамо посебно објашњавати колико срамотном и забрињавајућом сматрамо чињеницу да се након свега тога покушавало ступити у контакт са оштећеном девојком, непосредно преко других људи , не зато да би се, рецимо, поставило питање како је она након критичне вечери, већ да би јој било безобразно поручено ,,да се уразуми“ !

Имајући то у виду, одговорно тврдимо да оштећеној страни уопште не треба ,,тата који је тужилац“, нити било какво ,,намештање притвора“, како појединци то доживљавају, јер и да је у питању било које друго занимање, ток поступка би био потпуно исти. То не кажемо ми, то говоре горе поменути основи.

Ово се наравно односи и на питање притвора, јер младићу је одређен притвор као и свим осталим осумњиченим лицима у оваквим ситуацијама. У конкретном случају, према досадашњој документацији, испуњени су сви законски услови за одређивање притвора – и основана сумња као општи услов, и један од законских таксативно наведених посебних услова. С обзиром на то, ,,тата тужилац“ нема поребе да уопште

,,уплиће прсте“, како то породица осумњиченог младића погрешно доживљава и пласира, јер момак је САМ, својим понашањем, себи обезбедио положај осумњиченог лица.

А притвор није казна, притвор је привремено и превентивно лишење слободе, те ће осумњичени младић свакако одатле изаћи, оног момента када надлежне институције утврде да су престали разлози за притвор, а не када појединци сматрају да треба и пожеле. Иначе, да не би касније дошло до замена теза, излазак из притвора не значи да лице није извршило кривично дело, јер судски поступак траје и након укидања притвора, већ да су, као што смо рекли, престали законски разлози за трајање истог.

Дискусије појединаца везане за постојање неког ,,лажног пријављивања“ или ,,лажног сумњичења“, „мењања исказа“ и ,,повлачења пријаве“, тотална су измишљотина! Такође представљају личну перспективу и лични доживљај оних који то пласирају, прво из разлога јер не постоји службени докуменат који иде у прилог томе, а друго статус осумњиченог лица не додељује особа која га пријављује, већ стручна лица у предистражном и истражном поступку, која су довољно квалификована и компетентна да оцене да ли је нешто лажно или не.

Правда, казна или ослобођење од исте се не постиже и не тражи на Facebook-у или улици, већ у овлашћеним државним институцијама. Уосталом, правда се не тражи силом и притиском, правда се заслужује.

С поштовањем, породице Јанков и Вучковић

================================================================

==============================================================

Želim da Vam se zahvalim na predivnim reportažama iz Vašeg kraja, a posebno na prikazu izgradnje koridora prema bugarskoj granici.
Kao građanin Srbije veoma sam zainteresovan i, verujte mi, izuzetno srećan kada vidim da se u našoj zemlji gradi nešto tako ozbiljno i veličanstveno, nešto što će građanima Južne Srbije doneti prosperitet.
Na državnoj televiziji veoma je malo priloga sa koridora, a kada ih i objave – uglavnom potenciraju probleme i potcenjuju napor graditelja… Zašto to rade – meni nije jasno.
Zbog toga sam ove godine na Internetu pronašao Vaš sajt i redovno Vas pratim. Da nije Vas, ja bih, kao i mnogi građani Srbije ostao u zabludi kada je u pitanju izgradnja koridora.
Pitam se da li će jednog dana građanin naše Srbije imati mogućnost da sam bira i odlučuje kome će uplaćivati mesečnu TV pretplatu. Verujte mi da bih je uplaćivao RT Caribrod.
Srdačan pozdrav celoj redakciji.

Momir Ivković, Beograd.

08.08.2017.

=============================================================================

Vašoj pažnji preporučujemo video mladog Dimitrovgrađanina, Miloša Veljeva sa vrha planine Greben. Uživajte!

 

 

M.N.

foto i video: Miloš Veljev

==============================================================================

=============================================================================

ХВАЛА ПРОФЕСОРЕ

                  Ако су, можда, други заборавили, или из неких разлога пропустили да кажу, што код нас није реткост, нису заборавили они најважнији – његови ученици „Професоре, хвала вам“. Са тим се данас, дубоко у себи, рве професор Александар Милев човек који је читав радни век, четрдесет година провео у Александровцу мирећи супротности, од визионара до практичара, никада се не уморивши од давања спорту, фудбалу посебно. Зато границе у својој професији и није тражио, служио је спорту без изузетка.
Помало сетно, али и поносито, ових дана, пребира по сећању. Са својом савешћу се никада није погађао нити трговао. И зато може, без изузетка, да погледа у прошлост иако је стално загледан у будућност. Бројке и датуми можда нешто и прикрију, али много тога и кажу, а Александар Милев много тога има да каже, заједно са својим ученицима.

Дошао је у винородну Жупу из далеког Димитровграда. Човек и време, руку под руку, и тако деценијама, до данас. Факултетску диплому стекао је на Универзитету у Софији, где је играо фудбал у Академику и Локомотиви, био члан Универзитетске репрезентације Бугарске. Као гимназијалац носио дрес Балканског и Радничког из Пирота, а потом обрео се у Жупи. Млади професор пун ентузијазма започиње, по много чему, борбу са ветрењачама.

– Ништа не бих мењао, поред своје породице, највише волим своје ђаке и мој Димитровград, волим и Александровац. Брус не помиње свестан оне неписане „Одакле ти је жена одакле си и ти“. Смеје се на моју опаску, па наставља.
– Радио сам у Гимназији која потом постаје ОЦ „Девети мај“, данас СШ „Св. Трифун“. Професор једном и заувек. Играо сам фудбал, постао тренер, са мојим ученицима освојио сам много тога чиме ћу се поносити док сам жив, – започиње разговор.
Аца, како га у престоници винове лозе и вина зову, поједностављује ствар.
– Све се уклапа у једну огромну и шарену лопту. У радост победе и тугу пораза, у напорне тренинге и истрајавања, да би се стигло до циља.
У великој и широкој лепези, његови ученици и он, стизали су до многих циљева. Мало је оних који се могу похвалити таквим резултатима свога рада. Педантно и готово љубоморно чува све припреме за час и тренинге, исписане краснописом. Само да се укориче и ето својеврсног штива младим професорима и тренерима. Са поносом показује тренерску лиценцу стечену у Славији из Софије на тему „Развој фудбала на Балкану“.
Пред мојим очима хрпа медаља, пехара, диплома, које су освојили његови ученици од регионалних до државних титула.
– Е, то је оно што ме чини срећним. Моји су ученици били и остали шампиони. Има и државних репрезентативаца, а тврдим и оних који ће то тек постати. И сада, у позним годинама и неким „срчаним прескакањима“, фудбала се нисам одрекао. Својевремено, 1990. године, проглашен сам за најбољег фудбалера ветерана Србије. Претходне године то је био чувени Драгиша Илић – Талијан из Напретка, а после тога Симоновић из Ниша… Нашао сам се у лепом друштву.
Мали је средњошколски изложбени пано да пригрли све пехаре и медаље. У његовој канцеларији „у ћошку у коме сам провео читав век радећи онај административни део“ налази се остало. Ту је желео и да разговор овековечимо фотографијом.
Фудбал је, ипак, највећа љубав. Одавде, из његове школе, потекли су бројни мајстори „најважније споредне ствари на свету“.
Жупа и наша школа дала је неколицину вансеријских фудбалера: Ненад Сакић, Завиша Пејић, Милан Наранџић, Раде Ивљанин, Дејан Ћирић, Аца Антић, Александар Стојковац, Далибор Гашић и два фудбалера касније доктора наука Игор Стефановић и Дуле Савић. Они су читали игру, они су знали фудбал, они су то, у својим каријерама, и доказали. Од мог тренера у Софији Стефана Бошкова сам научио једну занимљиву ствар. Екипа мора да има: три висока, три брза и три паметна играча. А десети? Нека буде председников син. Онда се насмејао алудирајући на неке актуелности.
И један занимљив податак. Већ готово четири деценије, он и његови другари, сваког првог јануара играју мали фудбал и лагано уводе свеже снаге. Новогодишњи фудбалски концерт, тачно у 11:00 сати, као онај чувени музички у Бечу. Та традиција се и данас поштује. Он више не игра, али је ту, за сваки случај.
– Могао сам више да дам фудбалу, школи вероватно нисам. Задовољан сам, и опет бих кренуо истим путем. У свом послу сам био изузетно посвећен, тако ће бити још ових пар месеци. После? Лагано ћу се рекреисати јер сам и копачке и патике, окачио о клин после срчаног удара у децембру прошле године. За опроштај од каријере добио сам прекрасну макету родног Димитровграда…
И још једном, подвлачи.
– После моје породице највише волим моје ђаке.
А онда су заискриле сузе у очима. Сузе које говоре више од сваке написане реченице. Од пријатеља сазнајем – изузетно свира трубу. Почео је као гимназијалац у Димитровграду у оркетру са 63 инструмента чији је диригент био Георги Шукарев, касније диригент у Бечкој филхармонији. Када сам склопио бележницу ћаскали смо необавезно и дошли до једног 6. августа и једне Гордане са којом има сина и ћерку. И…живот иде даље.
ТИТУЛЕ
– Поменућу само неке – моји ученици освојили су пет пута титулу првака Србије у фудбалу, уз једно друго место. Рукометашице и рукометаши такође шампиони Србије уз једно друго и седмо место. Ту бих обавезно поменуо Раку Милисављевића који је у РК „Жупа“ тренирао девојчице и много допринео успесима. Наши стонотенисери имају три државне екипне титуле и неколико у појединачној конкуренцији. Ту су и победници атлетских такмичења, такмичења у шаху…Поносим се тиме као и такмичењима на води у „Играма без граница“ – говори Милев.

Извор: Спортски журнал

Фотографије из албума породице Милев

=============================================================================================

=============================================================================================

=============================================================================================

 

Паркинг Центра за културу и РТЦариброд јутрос у 9 часова

 






==============================================================================================

==============================================================================================

==============================================================================================

                Комплетна светска јавност је у шоку после синоћњег терористичког напада у Ници, петом по величини француском граду. Према последњим подацима, потврђена је смрт 84 жртава, а више од 100 је повређено, од чега се 40 налази у критичном стању. Међу погиннулима нема држављана Србије, а у време напада у Ници је био Мануел Стојановић, бивши фудбалер пиротског Радничког и учесник Великог брата. Стојановић је за Радио телевизију Цариброд снимио неколико фотографија и један видео запис са Енглеске променаде у Ници, где се синоћ догодио напад. Центар Нице још увек је блокиран јаким полицијским снагама, а страхује се и од нових напада

13734806_1213312798700862_1486245665_n 13706368_1213312858700856_1764169010_n 13695230_1213312852034190_1628776558_n 13695070_1213312802034195_1764458445_n 13706354_1213312885367520_2094063410_n

===================================================================================================

===================================================================================================

===================================================================================================